Kauč

Nekada davno, kada sam se svakog proleća mučio da na vreme rezervišem dobru sobu za letovanje na Rabu, Mljetu ili u Dubrovniku, imao sam dosta problema da bližnjima moralno obrazložim sklonost spavanju i izležavanju, naročito posle ručka. Sada, u ovim istorijskim vremenima, kada je već najavljeno osnivanje Četvrte internacionale, to jest Beogradske kominterne sa predstavnicima 120 potlačenih zemalja sveta, smislio sam teoriju bežanja od stvarnosti, pa se sa više moralnog opravdanja držim onog Šekspirovog: spavati, spavati, sanjati …

Kako sam sada lišen grižnje savesti što popodne slabo doprinosim razvoju samoupravnih odnosa i što sam zapeo pri kraju prve knjige Marksovog „Kapitala“, moju intelektualnu znatiželju sve više okuplja i pitanje kvaliteta kaučeva, otomana i kreveta na kojima plovim u uvek zamamne prostore sna, čuvajući živce za vreme kada i u Srbiji pobedi demokratija i kada i na ove prostore ponovo grune strani kapital. Ranije tom pitanju nisam posvećivao nikakvu pažnju i bacao sam se na svaku horizontalnu plohu koja mi je ličila na krevet ne vodeći računa o emotivnim, zdravstvenim ili nekim drugim posledicima koje slab kvalitet ležaja može naneti mojoj tananoj novinarskoj duši i mome veslačkom telu. Isto tako sam i ustajao, posle nesvesti lišene bilo kakvih sanjarija, zaboravljajući istog trena osobene karakteristike svih tih često džombavih kaučeva, troseda ili jogi madraca koje sam pod sobom bezdušno tlačio.

Istina, kad sam bio sasvim mali, za mene je bio fascinantan događaj kada je tapetar, izvesni uglađeni čika Vasa iz Srpskog narodnog pozorišta, „pretresao“ naše kaučeve. Nisam se odvajao od nogara na kojima je on skalpelom otvarao izmučene otomane, vadio iz njih prašnjavu morsku travu, uklanjao požutele i iskidane uzice, pa zatim razrađivao naherene federe da ponovo dobiju standardnu uspravnost. Najviše me je impresionirala veština s kojom je ponovo zavezivao tu lelujavu konstrukciju opruga sa debelim kanapom koji je mirisao na kudelju. U toj mreži čvorova video sam kosmološku geometriju lišenu svake improvizacije i labavosti. Čika Vasa je bio majstor starog kova, radio je polako i odlučno, a kada bi zavezao tu čudotvornu mrežu nad savladanim čeličnim žicama, nudio mi je da je isprobam skokom iz zaleta. Zatim smo polagali uglavnom staru morsku travu, baš tih meseci se nova teško nabavljala. Dok sam mu pomagao, gutajući prašinu svojim otpornim bačkim plućima, on mi je pričao zgode iz pozorišnog života i kako je pravio krevete od novina i tutkala (onda mu nisam verovao). Zatim je dolazilo kuckanje stotine ekserčića sa širokim glavama, da bi se postava a zatim novi plavi mebl štof čvrsto zategli preko iznenada ponovo naraslog kauča. Kad su kaučevi osvanuli obnovljeni u punom sjaju i kada sam prvu noć legao na nešto tako novo, osetio sam miris svakodnevnog porodičnog prosperiteta.

Kasnije sam, kao što sam već naglasio, smatrao potpuno normalnim što je „Jogi stigao“, tako je valjda glasila reklama za novi „slovenački madrac“ u kome je čelične federe zamenila elastična plastična unutrašnja konstrukcija. I mislio sam da je napredak kod ležanja sasvim obična stvar. Pri tome ni do danas nisam razumeo „politizaciju“ te reklame – pa nisam razumeo zašto je jedan moj vickasti komšija pojavu Miloševića na srpskoj glavnoj sceni prokomentarisao tim rečima: „Jogi je stigao!“.

I danas vidim da se nude razni novi ležajevi. Nekadašnje holivudsko čudo – vodeni krevet – stigao je i kod nas, pa sam ga probao nedavno u radnji – ništa naročito bez Merlinke. Vidim da se sada reklamiraju i neki „američki madraci“, ali me cena nekako odbija, pa nisam hteo da ga opipam ni svojom stručnom rukom. Uopšte uzev, vidim da cela srpska nacija sada spava svojim dubokim snom na užasno lošim kaučevima na rasklapanje. Jedom sam u gostima spavao na tom čudu s nekim gvozdenim makazama, koje dobro funkcionišu, pa na vas odjednom iskoči ogromni ležaj za dvoje. Ali loš lećaj sa koga stalno negde klizite i stalno ste ukezečeni zbog slabe federacije. Zato se valjda mladi naraštaj i vraća starim tvrdim kaučevima na preklapanje. Evo, pre neki dan mi je novi podstanar, mladi inženjer, uslovio zakup nabavkom takvog kauča. Odveo me je na Najlon pijacu u Novom Sadu gde takvih novih kaučeva ima dosta, po prihvatljivim cenama. Kupili smo jedan žuti, sa dosta čvrstine i širine, unajmili tricikl jednog preduzimljivog Cige, seli gore na kauč i ponosno krenuli u treći milenijum.