Indeksi

Pošto živimo u svetu u kome je sve moguće, sudbina je htela da ovaj autor početkom decembra ponovo sretne vokalno-instrumentalni sastav „Indekse“ – u Londonu, od svih mesta. Poslednji put… (daleko bilo!), dakle: prethodni put sreli smo se letos u Sarajevu; prvi put sreli smo se kada su „Indeksi“ počeli da sviraju, sredinom zlatnih šezdesetih. Tada smo svi bili mladi, lepi, vitki kao hrtovi i žene su nas volele. Ritam-mašina još nije bila izmišljena, električne gitare pravile su se kod kuće, a narodna muzika imala je svoje tačno određeno mesto. Rokeri nisu filozofirali, nego su prašili sve u šesnaest, gnjili fenomenološki žurnalizam uočavao je tu pojavu, a Socsavez i Veliki narodni hural za društvenu aktivnost žena brinuli su se za „mlade“, koji – eto – padaju pod uticaj „nama tuđih ideja iz oblasti zabavne muzike“. Rokeri tada nisu imali vremena za gubljenje, jer je rokenrol radio širom planete, ubrzavajući sve više. Rokenrol u svom najboljem, pravom obliku, više je od pogleda na svet ili umetnosti: on je pravda i istina, način života koji činjenicama gleda u oči. Zato rokeri ne umiru od uzroka smrti, nego padaju kao gubici u ratu. Zato matore rokere poštuju – jer su preživeli mladost.

„Indekse“ bi trebalo poštovati iz sledećih razloga: od osnivanja 1962. svirali su ljuti rokenrol uprkos svemu; Kornelije Bata Kovač seća se da su „Indeksi“ 1967. kao prateća grupa ekipe naših zabavnjaka napravili skandal na gostovanju u SSSR odstupivši od sladunjavog programa u pravi rokenrol (ideja je, naravno, potekla od Davorina Popovića), što je dovelo do molbe domaćina da u prvoj zemlji socijalizma više ne nastupaju. Preživeli su sve: hiljade koncerata i igranki, faze „revolucionarnog roka“ – kojih se ne stide – i sve ono što uz to ide. „Indeksi“ nikada nisu bili „megabend“ kao „Bijelo dugme“, ali su bili i ostali najsolidniji i najdosledniji rokeri u nas kroz „sve ove godine“ (Kemal Monteno, koji je neodvojiv od njih). Ko ne veruje, neka ode u bilo koji pristojniji kafić u „bivšoj Jugoslaviji“ i posluša šta se pušta sa kaseta. Vreme je donelo svoj sud o tome.

Početkom decembra, na turneju koja ih je dovela i u London, „Indeksi“ nisu poveli Đorđa Kesića, bubnjara: Đorđe je dobio geler kroz pluća kada je išao u Predsedništvo da izvadi dokumenta za put. Zamenio ga je poznati zagrebački bubnjar Peca Pecej, besplatno. Davorin Popović, Boda Kovačević i Fadil Redžić bili su tu – bolji nego ikada. Dva dana uzastopce – u klubu „Shuffles“ u Sohou (od deset do četiri u jutro) i u sali Kongresnog centra britanskih sindikata – svirali su pred prepunim auditorijumima žestoko i ne štedeći nikoga. Tri četvrtine publike (iz svih naših država) bilo je rođeno kada su „Indeksi“ već bili velika rok-grupa, ali su svi znali sve pesme napamet. Tokom koncerta u Kongresnom centru, kada se Pjevač pojavio na sceni i stao da đipa kao Mik Džeger, jedna starija gospođa, Engleskinja, rekla mi je: „Da su ovi svirali ovde i da je ovaj čovek pevao na engleskom, bili bi Rolingstounsi“. „Gospođo, oni kod kuće i jesu nešto slično“.

Razumeo sam ženu potpuno: Davorin Popović (Pimpek, Dača), jedini roker koga zovu Pjevač i svi znaju o kome je reč, posle trideset meseci Sarajeva pojavio se na sceni u savršeno skrojenom crnom odelu na dva reda, beloj košulji i tamnoplavoj kravati, umereno trezan, i odradio tri sata žestoke muzike; na kraju je bio gola voda. Svirali su sve, devojke u publici su vrištale, pa su se rasplakale dva-tri puta i sve je bilo kao nekada – kada smo i mi bili mladi.

Posle smo otišli u kafanu koju drži jedan dobar čovek i ostali do pet izjutra, pričajući o rokenrolu i muzičarima, deci i Jugoslaviji (onoj truloj; „imalo, pa trulelo…“). Na kraju, dok je svitala bistra londonska zora, veterani rokenrola – Pjevač, Boda i Fadil – rekli su: da, svirali bismo u Beogradu – kad bismo mogli. Nije da nismo pili te noći (preplivati ne bismo mogli to što smo popili…), ali – kad čovek zrelo razmisli – zašto ne? Zašto „Indeksi“ ne bi svirali u Beogradu? Ne bi im bilo prvi put…