Guza

„Od Kopakabane – pa do Ada Bojane“, kako kaže (nenapisani) hit, opet se belasaju, blješte, sjaje, šepure i lelujaju guze najraznovrsnijih oblika i stanja. (Opaska feministkinjama: tekst pročitati do kraja, pre nego što se autor satanizuje kao muška šovinistička svinja). Leto je ono žarko čekano doba, u kojem ponositi vlasnici guza konačno mogu da pokažu „urbi et orbi“ šta se sve postizava spretnom kombinacijom gena, vežbi, dijeta, mazanjem pomadama, pijenjem čajeva i nošenjem odgovarajućih kupaćih kostima/gaćica.

Čini se da je guza konačno postala deo svakodnevice, kao što su to odavno kosa, noga, grudi ili usne. Dokaz je reklama, koja se prva hvata novih zamki namenjenih nedužnim i naivnim potrošačima svega i svačega. Koliko li samo vešto urađenih TV-spotova i reklama na glanc-papiru šarenih revija svakodnevno ne prikazuje neku guzu uz novi model šporeta, krem sladoled, ekskluzivni parfem ili navodno najbezbedniju autogumu na svetu.

I to ne samo ženske, nego i snažne, suncem opaljene muške stražnjice, koje energična ženska ruka pljusne u gro planu, kao nagradu za korišćenje „pravog“ dezodoransa ili mašinice za brijanje, na primer. Napisao je jedan kulturolog da je oslobađanje ženskih grudi nastupilo krajem XVIII veka, oslobađanje nogu veselih dvadesetih godina našeg stoleća, a da je danas faza oslobađanja cenjenog „produžetka leđa“.

Bikini, tange, hot-pents, mini suknje, helanke i šta sve još nije izmišljeno da bi se (ženske) guze prikazale u punom sjaju. Javnom pokazivanju guzova snažno je doprineo i ludački talas raznih aero i sličnih „bikova“, džoginga i bavljenja po teretanama i vežbaonicama, tzv. „moderni balet“ i uopšte trend da se u ovo i ovako doba navodno „zdravije živi“. Nose se ultratanki, providni, šareni trikoi, tzv. liotari (nazvani po izumitelju, msje Liotaru s kraja prošlog veka), koji do detalja ističu ono što vlasnica hoće da istakne. Ono što nije poželjno-požudno prikriva se trenerkom, debelim čarapama i sl.

A da interesovanje za ovaj deo tela ne postoji od juče, dokaz je i veliki broj naziva koji je naš narod smislio za isti. U „Rečniku žargona“ Dragoslava Andrića iz 1976. godine pod pojmom „stražnjica“ naći ćemo i sledeće reči: prkno, čulavka, bulja, dupe, kanta, pozadina, rep, strina, trta, trtica, šupak, bulja, buta, guza, stoka, fanfulja, buljaf, kanja, buljon, guzos, dupinger, kenjara, dupeška, ljuba, buljander… itd.

Drugi narodi – drugi nazivi. Italijani će stražnjicu nazvati: deretano, lombi, culo, posteriore ili glutei. Englezi i Amerikanci će koristiti sledeće nazive: fanny, bum, ass, backside, tail, rear-end, bottom. Nemci su i tu inventivni: Gesaess, Hintern, Popo, Po, Arsch, Podex, verlaengerter Ruecken, Sterz, Kiste, Stinker, Bierarsch, Hinterteil, Allerwertester. Španci će reći: culo ili ulon, ano, las naigas ili otmeno – extremo posterior. A to špansko „culo“, potiče od latinske reči „culus“, koja je derivat starogrčkog „koilos“.

Naravno, i guza mora da odgovara duhu vremena, modnim trendovima, diktatima dizajnera i služi kao indikator trenutno važećeg ideala. Tako se i stražnjica, kao i ostali kritično-vitalni delovi tela (grudi, noge, vrat ili lice) mora prilagoditi diktatu trenutka. Shodno tome, obavljaju se razne intervencije: skraćuje se ili produžava, zateže ili popušta, uvećava ili umanjuje u skladu sa vladajućim stilom. Lekari-plastičari su prosto oduševljeni. I to nije ništa novo. Istorija stilova u umetnosti uvek će nam iznova pokazati šta je bilo „in“ i čemu su težili pomodari oba pola – od Mesopotamije i Krita, preko Grčke, Rima i srednjeg veka, do baroka i postmoderne.

Evropska antika se nimalo nije stidela stražnjice. Dokaz je bezbroj sačuvanih grčko-rimskih kipova, statua, fresaka i iscrtane grnčarije sa prikazima gologuzih mladića i devojaka – pri čemu ne mislimo na one erotske ili otvoreno pornografske produkte drevnih umetničkih radionica. Bogobojažljivi srednji vek unosi stroge moralne kodekse, koji su od ljudi pravili bespolna stvorenja, pa se čini da ni kipovi po hladnim katedralama nemaju guzove. Ali, dolazi renesansa, pa barok, sa kićenim, gizdavim, raskošnim, prirodno obdarenim, prpošnim, prsatim i guzatim likovima, koji se svojih oblina ne stide, no naprotiv s ponosom uzvikuju: „Vidi cice, vidi guze!“

Pioniri javnog prikazivanja debelog mesa bila su početkom ovog veka dva velika imena klasičnog i modernog baleta: Isidora Dankan i Njižinski. Dankanova je 1902. godine odbacila do tada važeće uniforme balerina i javno je sablažnjavala publiku svojom kratkom tunikom, koja je pokazivala butine i deo produžetka leđa. Njižinski je 1910. skandalizovao Moskvu i cara lično kada se na sceni pojavio samo u tesno pripijenom baletskom trikou, bez do tada obaveznih pantalona, koje su od pogleda cenjenog publikuma krile atribute muškosti i cenjeni organ za sedenje.

A onda je došla tanga, iz Brazila, zemlje sambe, raskalašnih karnevala i lambade. Komad šarenog tekstila taman dovoljno veliki da prekrije najintimnije od najintimnijeg. Malecka tanga je koštala više nego sto puta veći jednodelni, klasični kupaći kostim, sa „korpama“, fišbajnima i rajsferšlusima, koji se dugo sušio, ali zato ni suncu nije dozvoljavao da vlasnicu isprži previše. Taj je kostim uspešno krio i naslage celulita, kojekakve mitesere i višak kilograma. Stoga je na talasu pokazivanja stražnjice zaplivao i ovdašnji preduzetnički duh vlasnika raznih „salona za negu tela“. Tako je i gazda Toma žudno čekao ovo proleće kako bi se i njegov „Top look“ salon napunio mušterijama. A zatim će one na plažama, neke na Kopakabani, više njih na Adi Bojani ili Adi Ciganliji, a mnoge po raznim Nea Kalikratijama, Paralijama i Pefkohorijima svoju cenjenu guzu slobodno izlagati požudnim pogledima, ozonskoj rupi i ultravioletnim zracima.