Gde je ševa?

Stari običaj da se novine štampaju u dva loga olakšava sporazumevanje među parovima različitih čitalačkih opredeljenja: svako uzme svoju polovinu i predaje se sopstvenom uživanju. Kod malo tvrđih patrijarhalaca glava porodice uzima „važniji“, prvi deo (unutrašnja i spoljna politika, kataklizme, komentari, ratovi, nesreće, ekonomija), a žena, manja i veća deca natežu se oko kulture, lokalnih vesti, pijace, praktičnih saveta za vađenje fleka, pripremu zimnice i prekrajanje starih stvari, ukrštenih reči i stripova.

Nedeljnik „Vreme“ je fizički povezan (uheftan) u celinu, pa se zato njegovi čitaoci dele na prednje i zadnje, a ne natežu oko (valjda) davno rešenog pitanja ko je glava porodice. Prednji čitaoci počinju od „Tri slova“ (uvodnik), zadnji od „Vremena uživanja“, tojest odavde gde se sad nalazimo. „Vreme uživanja“ je rubrika stara koliko i novina u kojoj izlazi pa, prema tome, neka vrsta institucije. Ako to i nije tačno, izvesno je bar da prepoznavanje uživanja u objavljenim tekstovima značajno podstiče povećanje broja dragocenih pisama čitalaca, u ovom slučaju (uživanja) raznovrsnih koliko i teme koje su im povod. Tako je, na primer, jedan od autora kvalifikovan kao mesožderski monstrum (pogrešnim) povodom recepta za punjenu kamilu, drugi je od gnevne prinudne domaćice dobio kilogram žutog pasulja sa poprilično žestokom preporukom (da sam proba da ga skuva po sopstvenom, objavljenom receptu), a neki treći doživeli su da im za dotičnu stvar kvalifikovaniji i/ili nadobudniji čitalac natrlja nos boljim pristupom spornom uživanju u godišnjem dobu, voću i povrću, biljkama i životinjama, vožnji biciklom, jedrenju, bacanju granitne kocke ili već nekoj od beskraju težećeg broja stvari u kojima se može uživati.

Ukratko, veliki broj „Vremena uživanja“ napisali su sami čitaoci „Vremena“, i to je, u stvari – koliko god celomudreno zvučalo – sjajna potvrda da novine nisu sredstvo informisanja, nego medij komunikacije.

Međutim, nema valjane definicije uživanja; redu banalnosti pripada tvrdnja da su sve sreće slične, a sve nesreće različite. Čemu su bliža uživanja: sreći ili zadovoljstvu? Ili su, možda, na ničijoj – svojoj sopstvenoj – zemlji? Mogućno je biti sretan a nezadovoljan, kao i zadovoljan a nesretan; kako stoje stvari sa uživanjem?

Sumnjivo, svakako. Između uživanja i poroka ne samo što je nemoguće utvrditi granicu, nego su najraznovrsniji autoriteti u istoriji sebi prisvajali pravo da sude grešnicima blagoutrobija, puti, lenstvovanja, vinopijama, preljubnicima, zanesenjacima putovanja, samcima, uzaludnim letačima, biciklistima, izumiteljima, pušačima, ispičuturama, dendrofilima, mačkoljupcima, idolopoklonicima, kosmopolitima, vodeničarima, biračima i probiračima, kockarima, travarima, lepim ženama (i muškarcima)… Ljudima koji od svog uživanja i svesti o sopstvenom užitku nisu bežali i koji, bar u pojedinostima, nisu poštovali izreku svejedno da li zemaljskog ili nebeskog gazde da je ovaj život samo jedna siva dolina suza. Neodoljivost predavanja užitku – uz, danas bi se reklo: „civilizacijsko“ razlikovanje da ono što priliči bogovima ne priliči volovima – ustanovila je himeričnost granice između uživanja i greha. Ta neodredivost ostala je i u jeziku: još govorimo o uživaocima droga i narkomanima, kako god na njih gledali; balansiranje na tankoj i nesigurnoj liniji kojom su dozvoljena uživanja odvojena od svakojakih, pa i smrtnih grehova, oduvek je bilo izazov – i uživanje svoje vrste.

„Vreme uživanja“ umnožava se i biće vam, za neku nedelju, dostupno kao knjiga. Čini je pedeset članaka, nešto više od jedne četvrtine svih objavljenih do trenutka izbora ograničenog – kako je to već novinama dosuđeno – hroničnim nedostatkom prostora. Izbor je samo naizgled olakšavala činjenica što su svi tekstovi pre objavljivanja prošli kroz uredničku selekciju pa su, prema tome, već zadovoljili neke osnovne kriterijume kvaliteta. Izbor, dakako, nije niti može biti najbolji; uostalom, kakvo bi to bilo uživanje ako u njegovom izboru postoji opšta saglasnost?

Za ovu priliku zanimljivo je bilo – tačnije: bilo je svojevrsno, nikako malo uživanje – pronalaziti o kojim je vrstama užitaka pisalo više od stotine autora rubrike. Odmah potom sledi uživanje u tome kako odrediti vrste. Da li u (malobrojne, desetak članaka) „biljke i životinje“ računati i one (biljke i životinje) potrošene u (najmnogobrojnijoj, jednotrećinskoj) kategoriji „jelo, piće i duvan“? Kako stvari slagati u „razno“? Da li engleski fudbal, mape, muzeji, pesnici na mesečini, lake ženske itd. pripadaju kategoriji „vreme i klima, sa stanjem duha (i tijela)“ ili stanju duha pripada „odevanje“ (crna koža, fino rublje, uniforma, helanke, tetoviranje, parfem…)? Da li je pobeda „posao“ ili „stanje“, da li lična biblioteka pripada jelovniku ili emocijama, da li je zippo upaljač stvarnost, metafora ili vrsta raspoloženja? Da li je muzej stanje duha, Lastovo utopija, veslanje politička stvarnost, rad metafizička kategorija, buvljak sudbina…

Najzad, gde je priča o onom što cinici definišu kao istovremeno uzajamno češanje organa čula razmnožavanja? Gde je ševa?

Tamo gde i uživanje, kažu mi. Samo neće da napišu.