Ferihegy

Nikad ne reci zbogom budimpeštanskom aerodromu, on je i danas, kad beogradski aerodrom radi i kad JAT uveliko leti, najsevernija tačka Srbije i upravo na Ferihegy bićeš upućen, putniče, kad god se neki let ka Beogradu otkaže.

Kad JAT na primer odustane od leta koji je pod barjakom čestitoga KLM dužan obaviti između Amsterdama i Beograda, što se baš i desilo 3. aprila, putniku koji ima kartu do Beograda obezbediće se mesto u avionu za Budimpeštu i -vsjo! KLM će odustati od prvobitne svoje nakane da putnika oglobi sa 125 dolara zbog promenjene destinacije, ali neće otići u drugu krajnost, neće putniku ponuditi bilo kakvu naknadu, što će reći da destinacija i nije promenjena, jer su Budimpešta i Beograd jedno, Ferihegy dođe nešto kao Severni Surčin, Srbija je svuda gde sleću i odakle uzleću Srbi…

Sa urednom, dakle, kartom KLM (Beograd-Amsterdam-Njujork-Amsterdam-Beograd) obreo sam se na Ferihegy airportu, jer je JAT svoj deo posla otkazao. Baš kao u zlatno doba sankcija, zavičaj ponovo izlazi pred mene, pozdravlja me po predstavnicima beogradskih agencija za transport, maše mi rukama peštanskih taksista, smeši mi se već kroz mađarske carinike: posle razgledanja pasoša i upoređivanja istog sa katalogom nepoželjnih i veoma traženih lica, policajac pribegava iskonskoj, vrhunskoj proveri – dugo i reklo bi se stručno pilji u umorne zenice putnika: „Ti li si to, ili nisi?!!“ Malo je falilo da u igri nerava popustim i kažem: „Ja sam falsifikovan, pasoš je još đene-đene…“

Na sledeći susret sa izaslanicima zavičaja ne čeka se dugo: predstavnici jugoslovenskih agencija za prevoz nepogrešivo identifikuju sva lica koja bi u Beograd. Svaki od agenata ostavlja žrtvu u uverenju da kombi kreće za koji minut: netom zavrbovani namernik biva odmah potom izručen mađarskim rodoljubima prerušenim u taksiste. Potonji su Ferihegy etnički očistili: niko iz Jugoslavije ne može na aerodromu da prima putnike. Prihvat putnika dopušten je na dvema obližnjim pumpama, a do njih se dospeva jedino taksijem; vožnja koridorom do srpskih uporišta košta 30 DEM ili 20 dolara.

Na pumpi čeka obećato vozilo, ali putnik shvata da je jedan od prvih; kombi će ka Beogradu poći kad se napuni, ili bar kad bude obezbeđen propisani kvorum. Treba dakle sačekati još dva-tri leta, valja navijati za tzv. predstavnika: ako on u prvom turnusu obrlati još kojeg lakovernika, rastu šanse da se narečeni kombi u dogledno vreme otisne put Beograda.

Najčešća razbibriga u satima čekanja i neizvesnosti jeste raspravljanje o nedoličnom ponašanju kompanija koje u Beogradu prodaju povratne karte (Bgd- Budapest-Bgd), a ne upozoravaju klijente da će u povratku sami morati da plate reket madžarskim komandosima. Ako se ni tijekom duge rasprave ne pojavi tzv. predstavnik sa novim putnicima, među ogorčenim mušterijama pada odluka da se obmanjivačima pruži organizovan otpor: ukoliko se za pola sata kombi ne makne sa začarate pumpe, putnici će na svoju ruku, o svome i tako prevelikom trošku, otići na „Šelovu“ pumpu, još jedared će se predati taksistima, ali će barem uhvatiti „Putnikov“ autobus koji kreće tačno u dva i u kojem karta košta pedeset a ne osamedeset maraka…

Vozač kombija bez voznog reda takođe čami sa putnicima. On je svedok a neretko i spiritus movens putničke urote, on bi takođe za Beograd, makar kombi i ne bio krcat kako je propisano, stoga on putnike odvozi na aerodorom (ovaj smer je dopušten, dotur putnika na Ferihegy dozvoljen je čak i jugoslovenskim kompanijama). Dok putnici čekaju na parkingu, vozač uručuje njihov ultimatum tzv. predstavniku. Bolje četiri goluba u kombiju, nego šest na grani, zaključiće ovlašćeno lice, prodaće putnicima karte i poželeće im srećan put.

Putovanje će doista i biti srećno: mesta napretek, vremena takođe, pazariće se pelene, sir, „koka-kola“, zatim će se natenane aranžirati i unutrašnjost kofera i opšti izgled kombija pred odlučni susret sa carinom…

Šest sati u avionu između Njujorka i Amsterdama ne daju se sa ovim uporediti: tamo smo na monitoru bezmalo sve vreme imali mapu sa ucrtanim aviončićem koji se miče iznad Atlantika; stalno su, na dvema jezicima, bila pokazivana sva moguća vremena – i lokalno, i ono u mesto ka kojem letimo; znali smo kojom brzinom letimo, na kojoj smo visini, koliko je stepeni napolju (kao da bi neko mogao izići u laganu šetnju!); pisalo je koliko kilometara, koliko milja, koliko sati preostaje do Amsterdama, kolika je tamo temperatura… Kratko rečeno: simulacija putovanja, gde si bio – nigde, šta si radio – ništa.

U težnji da putnika što brže preveze i da ga drži u punoj obaveštenosti, KLM je preterao, ubio je putovanju dušu, dočim JAT i na razmerno maloj razdaljini vraća putovanju dostojanstvo i rang pustolovine. Ostavivši putnika u bratskoj Pešti, JAT ga prepušta madžarsko-jugoslovenskim kopnenim jedinicama, ali mu, paradoksalno, pruža sve ekvivalente negdašnje prekookeanske plovidbe: polazi se i stiže neznano kad, karta je skupa, putnik je ništica pred kapetanom, posadom, lučkim vlastima, putovanje ponovo postaje zamorno i neizvesno, kako i dolikuje.

Dvostruki sam heroj deonice Pešta – Beograd. Prvi put sam doleteo u Peštu dragovoljno (Surčin beše nedostupan), drugi put je moja neznatna egzistencija bila bačena na Ferihegy voljom ili nevoljom JAT.

Sa stidom pomišljam da je avion JAT možda zaplenjen, a ja ne mogu da prežalim sto maraka i pišljivih deset izgubljenih sati (koji bi se i tako izgubili – ne bi mi bili ni prvi, niti su mi, na moju sreću, bili poslednji).

S druge strane, šta ako avion nije zaplenjen, a let je otkazan bez ikakvog pardona, bez i najmanje nadoknade?! Možda ću ipak pokušati ono u šta niko ne veruje, možda ću od KLM i od JAT tražiti da mi se nadoknadi iznuđeni trošak. To bi tek bila pustolovina!