Familija

U velikim romanima porodice propadaju od gramzivosti, novca, bogatstva, neravnoteže između uspona i pada (Budenbrokovi, Forsajti, Rugoni…), od razvrata, lenčarenja i pameti (Oblomovi), od neshvatanja spoljnih promena, od zloduha pitanja o dobru i zlu ili, beogradski, od rasprave o smislu života i prolaznosti vremena ili, opet uzvišeno, od pitanja o (be)smrtnosti duše? Stvarno, ako postoji stvarno, niko nije shvatio da porodica, srodništvo – ovde, makar pogrešno nazvano familija – umire samo jednom: kad se razmoži i raširi do mere u kojoj se srodnici više ni na sahranama ne poznaju, jer su već iz drugih priča, tj. familija. Kad ode njihova matica, dakle.

Pre dve nedelje umrla je moja baba Janika, rođena tamo negde oko 1900/1901. Zdrava, pri punoj svesti, bistra, premudra. Rekla je samo: „Sveću!“ Umrla je osoba koju sam u svom životu najviše voleo; prošlo vreme u ovoj rečenici više govori o mom nego njenom životu. Ima mnoštvo banalnih asocijacija o ženi čiju sam topografiju bolje poznavao no telo ijedne ljubavnice, a dušu nikako, zbog širine. Na primer: rođena je u zemlji koja se onda, pre sto godina, zvala Srbija, a umrla je u zemlji koja se opet zove tako; u jednovekovnom međuvremenu videla je tri Jugoslavije (ništa loše ni o jednoj nije mislila), videla je more, savladala ne samo radio, automobil i lift nego i televiziju, čak i kompjuter, stvaranje, trajanje i raspad. I ničeg joj, ako smem da kažem, nije bilo žao. Za razliku od svih nas, njenih potomaka.

Nepregledno mnoštvo. Opet sam upoznavao braću, sestre, tetke i ujake, njihovu decu, decu njihove dece i, bez preterivanja, i decu dece njihove dece. Mnogi me se sećaju od juče, tj. od pre tridesetak godina, kad sam plakao jer u senari ima buva, kad su me spasavali od dede ljutog što, umesto da se bavim astronomijom, ganjam čobanice po Toplici, kad nisam u krevet hteo bez babe, kad sam na tetkinom pragu pao u nesvest posle dvodnevnog pešačenja od Pirota do Niša, sve zbog – dakako – nesrećne ljubavi… I svi, već hiljadu godina, imaju topao, željan osmeh, srećni što vide nekog svog (koji se, da g´ebem, zbog nečeg stidi); milioniti put pitaju „Kad ćeš da dođeš? Sećaš li se..?“

Sećam se. Sećam se pradede Tanaska, koji se veseo – na pravdi boga u svojoj 86. godini – omakao i skuvao u vreloj džibri od rakije, čak i njegovog spomenika na pločničkom groblju (uklesana flaša, litarska, i čaša, jedno deci); sećam se i one čobanice, sećam se svojih baba-tetaka koje su me sve volele kao da sam njihov (sve su podmetale svoja leđa ko god da je hteo da me, za bilo šta, bije), sećam se monograma Narodne banke na reveru mog dede (mislio sam da je jako važan, a bio je „pomoćni službenik“ u banci) i lanca na kom je nosio svoj sat; sećam se čak i njegovog odgovora na pitanje jedva petogodišnjeg unuka („Kad ja umrem, ostaviću ti sat“; eno ga, još kuca, čekajući novog unuka/unuku; deda je ispunio obećanje)… I, dok sprovod ide, sećam se najvoljenije tetke, koja već tri decenije ima 24 godine, kao kad se ubila, i njenog već godinama mrtvog sina – i kako će se baba iznenaditi kad ga sretne, jer joj nismo rekli ništa do da ga nema, a on njoj, kad sam „dobio“ brata: „Baba, rodi mi jedno bapče“… I koječega drugog.

Otkud toliko bliskih, dobrih ljudi? Pre desetak godina izračunao sam, u nekoj kafanskoj opkladi o tome ko ima najviše srodnika po babi i dedi, da „nas“ najbližih, tj. onih za koje znam, ima oko 150. I, hodajući za sandukom rabe božje Janike (pop je taj napev ponovio najmanje sedam puta, zbog velikog sprovoda, uopšte ne znajući da smo baba i ja pitanje postojanja Boga kompromisno razrešili još tamo negde oko 1956, dok je ona pred spavanje raščešljavala kosu, a ja udisao taj božanski miris), setio sam se otkud mi toliko zaboravljenih, a bliskih, najbližih lica.

„Nemci“ su (a vrag bi ga znao ko, u stvari, Austrijanci možda) pored babinog sela 1915. ubili neke ljude; seljaci su potom našli dvojicu-trojicu nedotučenih i spasli ih. Jedan je ozdravio u kući jednog od mojih pradeda. Četiri godine kasnije s planine je, vodeći konjića za sobom, sišao jedan čovek, došao u kuću pločničkih Božića i rekao: „Ja sam otac onog koji je kod vas oživeo. Došao sam po udavaču.“ Babina familija nije bila baš raspoložena, ali je Janika, jedva punoletna, ipak ispraćena u Trmku; vratila se, posle nekoliko dana – a s njom i pokloni, radost, naša nova braća, tetke, ujaci, novi ljudi familije. Eto, ukratko, kako se, bratimljenjem a ne krvno, udvostručila moja familija, i to samo s jedne, majčine strane. Slične priče pričaju se i na onoj drugoj, očevoj; a da nisu samo priče, svedoči i to mnoštvo nepoznatih ljudi pred čijim se dragim licima opet osećam zaštićenim, kao malo dete.

Na sahrani, tetka je, sasvim profesorski, uostalom, konstatovala: „Troje opravdano odsutnih.“ Mislila je samo na unuke („tvrde linije“ po Džoniju Štuliću); ne na praunuke, sestriće, bratance, zatečenu, odnekud poznatu decu, nepoznate a uplakane žene, potresene ljude, sve one koji danas žive ko zna gde, u ko zna kojim i čijim „državama“: svi smo ispratili babu. I, na našu sreću, niko nikada neće napisati roman-reku o razmnožavanju a ne umiranju familija. Ovo je tek jedno vreme uživanja. Nenadmašno: po meri moje babe, jedan vek ljubavi.