Enciklopedija

U vašar svetskog sveznanja prvi put sam uronio još pre bukvara, kada me je mati jednom povela na posao u Srpsko narodno pozorište, u kome je bila sekretar drame. Odmah iz njene kancelarije, kroz ofucana tapecirana vrata, ulazilo se u pozorišnu biblioteku nakrcanu knjigama. One su zakrilile čak i prozore, pa me je skoro uplašila pojava starog gospodina Đurice Davidovca kada je kao iz kakvog Bergmanovog filma, sa svojim piskavim glasom, i deformisanim stasom patuljka, izbio iz sumraka, srećan što je neko zabasao u njegovo carstvo – carstvo enciklopedija. Njih je posebno cenio. Nijedne ukrštene reči nisu mu se otele.

Kada me je procenio, smestio me je za ogromni pisaći sto i iz jedne vitrine, u kojoj su stameno bili postrojeni tomovi Novog ilustrovanog Larusa, Velikog Brokhausa i (verovatno) četrnaestog izdanja Britanske enciklopedije, izvadio je knjigu u kojoj su na desetak stranica bili objavljeni crteži i fotosi ratnih lađa. Od tog trenutka, pa narednih desetak godina, u mom prašnjavom Novom Sadu, proučavao sam ratne brodove i znao sve o bitkama na moru, od one kod Salamine do Midvejskih ostrva. I zavoleo sam enciklopedije, poput gospodina Davidovca.

Naravno da je taj živahni okrugli starčić bio enciklopedijska ličnost, što sam odmah i naslutio. Tek mnogo godina kasnije, u studiji dr Dušana Popova „Srpska štampa u Vojvodini 1918-1941“ našao sam da je Đurica Davidovac 1922. godine bio prvi urednik tek osnovane sportske rubrike nekad čuvene Miletićeve „Zastave“. Radio je to, istina, u skromnim ondašnjim okvirima, honorarno, jer je po profesiji bio „privatni činovnik“, pošto ga je Prvi svetski rat omeo u studijama primenjene umetnosti u Pešti. Kad su posle Drugog svetskog rata došli partizani, gospodin Davidovac (budući da je bio iz čuvene novosadske porodice iz najvišeg sloja) dobio je skromno mesto inspicijenta, a kasnije i bibliotekara u SNP, dok je spomenuti kolega dr Popov počeo novinarstvo u sportskoj rubrici u „Dnevniku“.

No, enciklopedijska nit naše priče nastavlja se upravo sa dr Dušanom Popovom. On je sada čuven po tome što je praktično sam već ispisao četiri toma prave pravcate Enciklopedije Novog Sada (stigao je do odrednica VAR po azbučnom redosledu) i planira da poslednji, verovatno 22. tom objavi u osvitu 21. veka, kada će na blizu 10.000 stranica obraditi samo glavne stvari o našoj varoši. Ako imate sreću kao ja, da ste na B, u ovoj simpatičnoj enciklopediji već možete nešto pročitati o sebi, o svome ocu, o svome gimnazijskom profesoru fiskulture čika Vasi Boriševu i mnogim drugim ljudima koje srećete na ulicama Novog Sada. Dr Popov je, inače, bio u grupi ljudi koja je pre desetak godina inicirala pisanje enciklopedije Vojvodine, što je u Beogradu rđavo primljeno, kao neki pokušaj „zaokruženja državnosti Vojvodine“. Kasnije, u svojstvu sekretara Matice srpske, dr Popov je pred Skupštinom Srbije izneo inicijativu da se donese zakon o enciklopediji Srbije – pa je dobio veliki aplauz, ali već pet-šest godina na tome je ostalo.

Nekakva srpska odbojnost prema enciklopedijama koje bi se pravile van Beograda vidi se i po tome što se članovi SANU nisu saglasili sa idejom da se unutar Matice srpske, koja već 15-20 godina radi Srpski biografski rečnik, oformi Leksikografsko bio-bibliografsko odeljenje.

Tek je u Zagrebu, 1925. godine, Stanoje Stanojević, autor naše najbolje „Narodne enciklopedije srpsko-hrvatske-slovenačke“ našao izdavača, mada je prethodno u Beogradu, objavljujući godinama, redovno na po stotinjak stranica, svoj enciklopedijski rad, dokazao svoje znanje i temeljnost. Pa eto, da primetimo, i taj, neosporno najbolji srpski leksikograf – je Novosađanin.

U stvari, koren loze novosadskih enciklopedista zasadio je svakako Vasa Stajić, objavljujući još pre 50-60 godina četiri toma novosadskih biografija i tri toma građe za kulturnu, privrednu i političku istoriju Novog Sada. Stajić je imao izvanredan enciklopedistički nerv i nije u Arhivi Novosadskog magistrata tragao samo za plemićima, velikodstojnicima, nacionalnim zaslužnicima i književnicima, već i za drugačijim ljudima. Možda je doista za kulturnu istoriju Novog Sada dragocenija ova pričica iz 1813. godine (iz te knjige je uzimamo) nego neka velika prosvetna deklaracija: „Uhapšen u Petrovaradinskoj tvrđavi poslan je magistratu na suđenje kontribuenat Jefta Gajin. Od slavnog haramije Kuzmana Ugodića, koji je u tvrđavi visio obešen, ukrao je nogu, i to je Gajina učinilo sumnjivim da je bio jatak Ugodića. On je, međutim, tvrdio da od detinjstva pati zbog padavice. Išao je u manastir Jazak na molitvu, i onde mu je neka žena rekla da će se od nevolje svoje osloboditi ako nabavi nogu obešenog čoveka i spali je a papeo od nje popije u vodi. Noga je, veli, već bila trula i sama od sebe pala, a on je samo digao, nije odsekao. Kad je to ustanovljeno magistrat ga je pustio na slobodu, našav da više zaslužuje sažaljenje negoli kaznu“.

Možda će junaci ovog „postmodernog“ događaja kontribuenat Gajin i haramija Ugodić ući jedino u Kišovu „Enciklopediju mrtvih“, u kojoj smo svi i u kojoj je sve zapisano, ali Vasa Stajić je priču ipak izvadio iz Arhive, jer je dobro znao tajnu svakog enciklopediste – da za istoriju treba zapisati sve što se razvija između ludila i vešala.