Drug-ca

Vrlo brzo se prebacismo iz drugova i drugarica u gospođe i gospodu (obratiti pažnju na redosled – nije slučajan). Čak je i prelazni period (nesnalaženja), sa međurešenjima (komšija, prijatelju, kume u posebnim prilikama: braćo i sestre), kratko trajao.

Istina, mnogi još ne prihvataju novu modu u obraćanju – stide se i snebivaju i oslovljeni i onaj ko ga „naziva“. A tako smo se, ne tako davno, lagodno osećali kad bi neko, punih usta, izrekao ono druže! Toliko mnogo značenja i nijansi moglo je biti u toj jednoj reči!: od tona je zavisilo da li je obraćanje familijarno, službeno, sa visine, ili snishodljivo, da li se zadržva distanca, ili se uspostavlja prisniji kontakt, da li se neko dovodi redu i upozorava na pravila koja je prekršio, da li se preti ili moli, da li se razgovara sa sebi ravnim, drugarski, da li se obraća pripadniku istog kruga, ili nekom stranom, nepodobnom (na koga takvu uzvišenu reč i ne treba trošiti). Kakva su to vremena bila! – nije postojala dilema kako treba osloviti profesora, direktora, damu (?), starijeg (možda je za starije, ipak, bilo malo ustezanja), mlađeg, zvaničnika. Druže! je bilo univerzalni uvod, davalo je to divno osećanje jednakosti, bratstva, drugarstva.

Tako je, kažu, uvaženog gosta iz daleke afričke zemlje, predsednik radničkog saveta fabrike iz Železnika pozdravio (na užas protokola) najprisnije što je mogao: Druže, care! (car je, uostalom, prema vicu iz ondašnjeg vremena, bio odgovarajuće vere, nosio je prepoznatljivu bradu i karakteristične okrugle naočari, što je činilo da je vrlo popularan među radnim narodom koji je, iako se međusobno oslovljavao sa drugovi i drugarice, generalno patio od carstva, a pojedinačno od još koječega).

To je drug! značilo je da je dotični: laf, poverljiv, naš čovek, na koga se možeš osloniti, kome možeš otvoriti srce, koga valja pomoći, kome možeš odati sve tajne, koga možeš moliti za ono što se pred drugima ne usuđuješ ni da pomeneš. Drug je bio četvrti stupanj poređenja od dobar, najvažniji elemenat svake službene ocene i karakteristike (a reč je, da bi se podvukla važnost osobine, pisana početnim velikim slovom „D“). Gospođa je moja drugarica! rekao bi uvaženi drug predstavljajući svoju suprugu.

Reč ima drug…, neka se pripremi drug… Kao neumoljivi metronom ritam događajima davao je predsedavajući skupova koje smo pobožno pratili… dok sve nije počelo da liči na farsu (još nismo sanjali šta nas čeka, ali smo još bili drugovi). A učesnici današnjih skupova čuvaju se reči druže ko ujeda guje; ako neko, po navici (kao učesnik onih ranijih drugarski skupova), oslovi kolegu sa druže, odmah se koristi pravo na odgovor, kao da je oslovljeni, ne daj Bože, opsovan ili udaren u bradu. Istina, tu nedavno se sa govornice najviše institucije od strane jednog gospodina, u trenutku iskrenosti, čulo prizananje da su oni koji su pre prisutnih sedeli u poznatoj polukružnoj dvorani (i sebe nazivali drugovima) u odnosu na današnje stanare zapravo bili prava gospoda (Što jes’ – jes’! prokomentarisao je moj Valjevac). Predsednik jedne opštinske organizacije opozicione partije u Beogradu pričao je da je nedavno, zamoren od duge diskusije (nasleđe iz prošlih vremena), zanet i, verovatno s nostalgijom, zamolio učesnike sastanka da prekrate muke: Drugovi, dajte da se drugarski dogovorimo!

A, ako ćemo pravo, imali smo gde i da naučimo kako se, zapravo, valja ophoditi i obraćati u važnim prilikama. Nije naša izmišljotina priča da se Isus, predajući svetom Petru ključeve od raja, obratio ovome biranim rečima: Druže Petre, predajem ti…

Teško da će gospodine (što nekima može zvučati kao poruga, degradacija, ili, bar, vrednosno neutralan izraz) uskoro moći da zameni druže u nekom od njegovih značenja. Tako je, nedavno, na vojnoj vežbi, oficir rezervista morao da izvrši smotru i pozdravi vojsku po novom Pravilu službe (Vojnici i gospodo oficiri!). E, nećete, vala, pojavio se u njemu neki inat, kad ste mogli da budete drugovi vojnici, bićete, boga mi, i gospoda. I pozdravio je vojsku po modifikovanom pravilu u kome je i vojnike uvrstio u gospodu. Šareni stroj (novajlije još nisu stigle da se obuku i držale su uniforme u boščama od šatorskih krila, a stare „kvrge“, u uniformama, ali sa svakojakim kapama i znacima), posle pauze od sekundu-dve (dok se duboko udahne vazduh, što je dovoljno vreme da smušeni rezervista-kapetan pomisli da neće da mu odgovore) progrmi iz petnih žila jedno Zdravo! i otera ptičurine sa drveća iz beogradskog parka. Tek posle je sirotom komandantu palo na pamet da su, kad već on uvodi novine u Pe eS (ispravka – ćirilicom: ПС), vojnici mogli da mu odgovore svojom varijantom Bog ti pomog’o!

Mnogi se naši, kolektivni i intimni lomovi, dešavaju upravo kada od drugova prelazimo u gospodu. Nema više spasonosnog druže, aršina za svakog jednakog, zajedničkog imenitelja za sve pod kapom nebeskom, univerzalnog rešenja za sve situacije, te reči razumevanja i opšteg saglasja… Kako je to lepo spevao Čedomir Minderović u pesmi „Moj brat čeka Anrija Barbisa“: Sve sam ga razumeo, govorio je stalno: Camarade, camarade!