Dover–Kale

Ponekad, najčešće početkom juna, kad sunce uspe da se probije kroz jedno pet-šest slojeva različitih vrsta oblaka, i vreme je lepo, i vetar duva, al´ ne mnogo jako, čoveku se čini da je London baš zgodno mesto za život i srećan je što je tu.

To osećanje ga onda drži do prvog putovanja u inostranstvo. Ko mi je kriv; niko me nije bio po ušima da idem u pravu pravcatu švercersku turu do Kalea (Francuska), koji već neko vreme važi za engleski Trst i Minhen zajedno.

Prvi jutarnji autobus sa Viktorija stanice za Dover, odakle se putnik trajektom otisne ka Evropi, bio je krcat dobrih pola sata pre naznačenog vremena polaska. U perverzne lokalne običaje spada i to da vozač autobusa zaustavlja na usputnim stanicama samo da bi se putnicima koji čekaju izvinjavao što nema više slobodnih mesta. Opsesivno ljubazni Englezi se zatim njemu izvinjavaju što je uopšte zbog njih morao da staje, kad ionako nema mesta, što opet zahteva da se i vozač njima bar još jednom izvini za tu neugodnost… Nije nimalo čudno da putovanje od Londona do „belih stena Dovera“ ume da potraje i do dva i po sata.

Englezi idu u Kale zbog jeftinog pića i cigareta; neko ko ovde pravi žurku ili slavi rođendan, ima sve razloge da se, umesto u lokalnu samoposlugu, uputi u Kale, pa makar i peške. Neki to ozbiljno shvate, pa se ne vraćaju kući bez 5-10 bageta od po metar svaki. Alkohol je bar za trećinu odsto jeftiniji nego u Ujedinjenom Kraljevstvu, pa se Englezi vraćaju natovareni kartonima piva, a Jugosloveni privremeno naseljeni u Londonu uglavnom idu da obnove svoje zalihe francuskih vina, smrdljivih sireva, maslinovog ulja i kiselih krastavčića – sve ono bez čega bi im život na ostrvskoj zemlji, čiji stanovnici ne prave razliku između Bordoa i Bodrijara, a beli luk smatraju egzotičnim začinom, bio nezamisliv.

Trajekt The Pride of Calais bio je ogroman i krcat Englezima i turistima, koji su najviše voleli da tih nekoliko sati putovanja presede u jednom od nekoliko restorana i barova, ili u Duty Free Shopu. Posle ih je teško isterati odatle. Duty Free nudi vrlo raznovrsnu robu: osim viskija, mogu se kupiti bombone, čokolade, džem i senf – sve sa ukusom viskija. Pažljivo sam pretražila Duty Free i pregledala svaki ćošak, ali vina sa ukusom viskija – nema. Čoveku je milo da vidi da ni Englezi nisu imuni na neke stvari; iako su mljeckave Carnex paštete i dobro podgrejan jogurt, sve odstojalo bar 12 sati u najlon kesi u autobusu, tipično naš specijalitet, nisu ni oni daleko odmakli. Od francuskog ručka, njima je draži engleski doručak, tradicionalno sastavljen od prženih jaja i slanine, pečurki na puteru, pasulja na tostu, krvavica – sve friško iz mikrotalasne rerne… I sve po bagatelnoj ceni od par funti. U povratku Englezi ozbiljno pristupaju nastavku očigledno vrlo uvežbane igre: cilj je da se što više od onih stotinak sveže kupljenih konzervi piva popije upravo na brodu. Sreća pa je more bilo mirno.

Ono što šokira je odsustvo carinika na graničnim prelazima. Bez toga je šverc tura nekako tužna. Malobrojni „pravi“ stranci se po iskrcavanju iz trajekta nekako unervoze i sa sve pasošem u rukama, osvrću po pristanišnoj zgradi, sve dok ne primete da su Englezi grupno već protutnjali kroz istu i da uredno čekaju na lokalni autobus koji, uz par presedanja, vozi daleko od centra grada, u pravcu giganstkih samoposluga i šoping centara zbog kojih se i došlo.

Mada su Englezi tek nedavno otkrili blagodeti putovanja u susednu zemlju po prehrambene artikle, brzo su savladali osnovne tehnike. Francuske samoposluge se po sadržaju razlikuju od engleskih: nedostaje jedno pedesetak vrsta kornflejksa (Francuzima je, izgleda, dovoljno i pet), a prilično su tanki i sa hranom za kućne ljubimce. S druge strane, „višak“ su kompjuteri, mobilni telefoni i usisivači, koje Francuzi, očigledno, kupuju po samoposlugama. Na svakog jadnika koji odmerava između tridesetak vrsta guščjih pašteta dolazi po stotinu stamenih Engleza koji rutinski tovare piva, najčešće engleska ili (eksperimentalno) holandska. Omakne im se i po neka Stella Artois. Na svakog pritajenog žderonju koji se nećka pred vitrinom u kojoj je izloženo nekoliko stotina sireva dolazi prava bulumenta kršnih riđih momaka u ragbi majicama, koji jure između rafova u potrazi za najjeftinijim vinima.

Kasno uveče, kad potpuno malaksali sedite u autobusu koji se polako probija kroz beskrajna londonska predgrađa, postajete svesni dve stvari: prvo, povratak je siguran signal da će narednih nedelju dana vašu kuću obilaziti u regularnim intervalima svi vaši prijatelji zainteresovani za degustaciju francuskih delikatesa (za Engleze to znači brzu i efikasnu pijanku, gde se iste večeri dokusure sva ona piva koja su preživela transport preko Kanala). Drugo, postajete svedok i učesnik drevnog švercerskog rituala: „bonding“ se događa tako što se masovno otvaraju kese i potpunim strancima u autobusu pokazuju sve one krasne stvari koje ste kupili, uz obavezno prepričavanje fantastično niskih cena: „A jeste bili u onoj dugačkoj radnji sa cipelama, tamo je bilo divnih sandala za ispod deset funti“, kažete najiskrenije ženi koja sedi iza vas i koju ste čitavog dana smatrali za pravu kravu, jer za vaš ukus previše glasno priča i cima vam sedište svakih par minuta. Jedino joj nije jasno šta će vama toliki sir?