Dimne bombe u žabokrečini

Letnja žabokrečina u kojoj mediji objavljuju priče o legendarnom mišu u flaši piva, jer drugih tema nemaju, dok se građani i političari odmaraju na morskim plažama, u Srbiji je davna prošlost. Doduše, žabokrečina pritiska Srbiju i sada, ali je ovog puta indukovana strahom i depresijom zbog pandemije kojoj se kraj ne vidi i njenih posledica, i paralizom političkog sistema prouzrokovanom najviše delovanjem vladajuće partije, koja se svojski potrudila da svaki sistem i instituciju obesmisli.

Žabokrečinu naizgled remete dimne bombe koje vlast rutinski baca, ne bi li zamaglila more problema u kojima se Srbija davi, poput najave sledećih izbora tek što su završili ovi na kojima je ubedljivo pobedila. Kada Aleksandar Vučić kaže da postoji ideja da za godinu i po dana „idemo i na parlamentarne izbore i na sve drugo“, a da se sada formira „neka vrsta koncentracione vlade“, i da je on trenutno bliži tom konceptu ali „još će da meri“, nema tu nikakvog političkog promišljanja zbog zdravstvene, ekonomske ili „kosovske“ situacije u kojoj se Srbija sada nalazi.

Ova vlast osam godina opstaje u okolnostima vanrednog stanja, jer drugačije ne ume, a stalne najave i organizovanje izbora, i da nije ničega drugog, takvo stanje generišu. Vučiću i njegovom timu očigledno su predsednički izbori 2022. godine predaleko da bi na njima održavali tenziju, pa daj da se pomenu neki skoriji, 2021. je bliža nego 2022, mada su obe, iz ove perspektive, beskrajno daleko.

Dimna bomba je i beskrajno razvlačenje odluke o formiranju vlade, posle nikad jasnije situacije nakon junskih izbora. Sa gledišta interesa građana ove države, Vučićeva odluka o budućem predsedniku Vlade, ministarskim i ostalim lukrativnim mestima je važna taman koliko i to ko će biti portir Skupštine. U situaciji kada su sva moć i odlučivanje u rukama samo jednog čoveka, koji ima slepu poslušnost svojih podređenih, kadrovska vrteška u kojoj jedni ispadaju sa ringišpila a drugi se na njega penju važna je, zbog nove raspodele plena, samo onima koji u toj vrtešci učestvuju.

Ako se opozicija ovoj vlasti ičemu nada, valjalo bi, za početak, da se ne peca na udice koje Vučić svakodnevno baca i da se vrati u stvarnost. Najava novih izbora 2021. sigurno ne znači da je bojkot prethodnih uspeo jer je „ogolio Vučićevu vlast“, a nikakvoj pomoći se ne mogu nadati ni od Evropske unije, šta god neko iz te Unije rutinski govorio ili zaista mislio o tim izborima.

Opozicija koja želi da na nekim budućim izborima nešto postigne, moraće da ide dugim i teškim putem. Konkretnih razloga zašto bi ovu vlast trebalo menjati je već bezbroj ispalo iz ormana – diplome, ugovori, Krušik… – a ko zna koliko ih još čeka da bude otkopano. Do onih koji bi da nešto zaista promene jeste da ih stalno otkopava i drži na svetlosti dana dok ih vlast panično zatrpava, kao što radi, na primer, Miroslav Aleksić, potpredsednik Narodne stranke, sa aferom oko plantaže marihuane u Jovanjici. Mukotrpan je to posao, sa neizvesnim rezultatom i dugo će trajati, ali su ovom režimu veći jovanjice problemi nego Kosovo.

I da, nije najvažnije, ali predstavnici opozicije morali bi i da prestanu da daju hranu državnim tabloidima svojim tviter, kafanskim i inim skandalima (videti skorašnje aktivnosti Gorana Ješića, Nikole Jovanovića…). To ne znači da ih neće javno razvlačiti, ali bar neka ostave formalnim i pravim urednicima tih tabloida da sami razmišljaju i izmišljaju kako i zašto da ih u tabloide trpaju.