Deda

Bio jednom jedan čovek koji je imao tri unuke i koga su, čim se prvoj nasmejao, svi prozvali Deda.

Dedi je godilo što je Deda. Imao je on i pre i za vreme unuka raznih zanimanja, lepih i važnih, ali je najviše voleo što je Deda.

Kad je dobio drugu unuku, a bilo je to sedam godina nakon prve, svi su govorili: umorio se Deda, izigrao se sa prvom, neće biti mesta za drugu. Ali su pogrešili. Kad je četiri godine nakon druge dobio treću unuku, svi su bili potpuno sigurni: potrošila se Dedina ljubav, najmlađa je zakasnila. Ali su opet pogrešili. Jer, Deda je imao svega za svakog ko je dete.

Deca iz kraja su to znala. Saletali bi ga čim naiđe. Pokazivali mu lep kamičak, ili već nešto slične važnosti, da zajedno prodiskutuju o obliku, boji ili nečem trećem zbog čega im je, negde na travi pored parkinga, privukao pažnju. I tako u priči, iščekivali su kakvu će čudesnu stvar, zapušač možda ili rezač, sličicu automobila kakvu niko na svetu nema, on njima da pokaže, nekakv prutić, dugmić ili sličnu besmislicu neprocenjive vrednosti kojima je punio džepove.

Njihovim pravim dedama je smetala ta bliskost, bili su ljubomorni. Razmišljali su kod kuće kako to Deda radi, čime začara decu, vežbali su da govore kao on, da se smeju, kopirali njegove igre, ali – bez rezultata. Isti problem su imali i roditelji tri Dedine unuke. Naročito su se mame i babe bavile odgonetanjem Dedine tajne. Posmatrale su ga, ispitivale, zatim razmenjivale podatke, ali – bez rezultata. Mora da je podetinjio pa im je zato blizak – bilo je jedino što su uspele da zaključe.

Detinjast ili ne, tek, Deda je unukama bio – glavni. Jednog dana je Najstarija, i to kad je već bila velika, celo popodne sedela na svom krevetu i plakala. Prvo ju je naljutila mama, pa zatim tata, ili obrnuto. I, odlučila je da im sve saspe u lice. Širom je otvorila vrata njihove sobe, pogledala ih u oči, i rekla: „Samo da znate, ne volim ni tebe, a ni tebe, volim samo Dedu!“ I, odmah joj je bilo dobro. I Najmlađa je imala sličan problem. Danima se dogovarala sa roditeljima da će sutra neizostavno ići u cirkus, ali bi sutra uvek iskrslo nešto preče. Kada se jednog jutra probudila, pogledala roditelje i shvatila da opet nema ništa od cirkusa, telefonirala je Dedi. Deda je upravo počeo da radi nešto lepo. I radilo mu se to što je počeo. Pa je ovako odgovorio Najmlađoj: „Ako posle Cirkusa odemo pravo kući, ako ne svratimo ni u Mek ni u poslastičarnicu, ja ću uspeti da završim skoro sve što sam planirao za danas. Da li se slažeš sa mojim planom?“ Složila se, naravno. Dedi i Najmlađoj je tog dana bilo najlepše na svetu. Roditeljima nije. Zato što ne znaju da smisle pravi plan pa im je krivo.

Rođendani su posebna priča. Čim zvonjava na ulaznim vratima najavi dolazak još jednog gosta, Srednja ili Najmlađa unuka, u zavisnosti od toga čiji je rođendan (Najstarija je odavno prerasla vrstu skupa koji će biti sada opisan), stušti se do kvake, usmeri pogled šljašteći od iščekivanja ka mestu gde bi trebalo da se nalazi glava onog koji dolazi i, otvori vrata. Blaga ali ipak primetna razočaranost na licu sigurna je najava nekog drugog, a ne Dede. A kad konačno stigne – a Deda, uzgred budi rečeno, uvek stiže među prvima baš zato što zna koliko željno ga slavljenica očekuje – onda niko više ne mora ni da dođe. Slavljenica samo njega gleda, njega sluša, smeje se njegovim glupostima, i samo njega vodi u sobu u kojoj caruju deca. Ostale zvanice primete tu pojavu, ali tek onako, reda radi, zadovoljni što oslobođeni obaveze da animiraju decu mogu da se bave posluženjem i jedni drugima.

Imali su svoj svet Deda i unuke. Nije im smetalo što drugima deluje čudno. Nisu ga objašnjavali a još manje pravdali. A i zašto uopšte bilo kome objašnjavati, na primer, zašto su Najmlađa i Deda, odlazeći i vraćajući se iz Parka Što Ima Ljuljaške, obavezno posećivali Naše Drvo, debeli panj lipe pored pekare u kiosku, zašto su razgovarali sa njim, odevali ga u cveće i travicu da ne ozebe, zašto mu je Deda kredom nacrtao oči, nos i usta da može i Drvo njima da priča, ili zašto su danima bili tužni kada su jednom, očekujući da ih Drvo čeka da mu donesu kestenje kao što su obećali tog jutra, shvatili da je Naše Drvo zauvek nestalo. Bilo je na putu metalnom zidu koji je spojio dva kioska. Uzbuđeno su o tome pričali svojima. Belo su ih gledali.

U zgradi gde je stanovao Deda je imao prostoriju krcatu knjigama i svim i svačim. Bilo je to njegovo carstvo. Tu je Deda crtao i pisao, i družio se. Pozivao je samo odabrane. I oni bi se, kad kroče u njegove odaje, tako i osećali. Unuke su mogle da uđu kad god to požele. Na jednoj polici su bili naređani upaljači raznih oblika, veličina i boja, prinčevi i princeze kraljevstva iz njihove igre. Na drugoj su bile divlje jabukice koje je Najmlađa skupljala kad bi pale sa drveta ispred zgrade i ređala ih na policu da Dedi zamiriše kad prolazi tuda. Na jednom zidu napravio je skalu rasta unuka i još nekoliko dece iz komšiluka. Dedino cartvo je bilo toliko veliko da unuke još nisu uspele celog da obiđu. Taman kad pomisle da su otvorile svaku kutijicu, naiđu na neku šarenu a majušnu koja čuva novu tajnu, ili kad pomisle da su isprobale sve olovke, otkriju neku koja piše samo srećne reči pa je zato čarobna.

„Sigurna sam, da imam dedu, bio bi kao Vi“, rekla sam nenamerno, gledajući jednom Dedu i unuke u igri. „Pa imaš, evo, mene“, odgovorio je Deda. Nisam ništa odgovorila. Samo mi je bilo milo.