Čudovišta

Kada je Džordž Lukas pustio buvu o ogromnoj, ljigavoj termitskoj kraljici što se baškari u gnezdu okružena manjim mravima radnicima – umetnici „Lucas Arts Industrial Light & Magic“ radosno su kreirali gomilu prototipova tog zlog tuđinca, Džabe Hata („Povratak Džedaja“). Konačni Džaba, amalgam nekoliko prototipova, bio je velika lutka od lateksa kojom su tehničari upravljali pomoću kablova. „Nije tako teško izmišljati monstrume“, izjavio je tom prigodom Mark Mur iz umetničkog odelenja „Industrial Light & Magic“, čuven i po izjavi da „ne postoji veće uživanje u životu od crtanja monstruma i svemirskih brodova“.

„Sem potere za njima!“, dodali bi zagriženi kriptozoolozi. Bilo kako bilo, u modi su čudovišta.

Pterodaktili veličine helikoptera, morske zmije mitoloških dimenzija, familije dinosaurusa, džinovske lignje, monstruozni oktopodi uzvitlalih kilometarskih pipaka – novi su ljubimci – čiju prisutnost jedni tumače kroz seksi figure naše podsvesti, drugi je muljaju sa arhetipskim simbolima straha i nade, a treći se prosto zajebavaju na račun najtvrdokornijih lovaca na čudovišta.

„Idioti jure u Afriku da ćaskaju s Pigmejima o dinosaurusima i Pigmeji im kažu: Pa naravno, mi ih viđamo stalno! Savršeno je logično da Pigmeji tako govore – nisu ludi da prećute sve te dobre priče o dinosaurusima. Posle se pametnjakovići vrate kući i kažu: Posedujemo dokaze da u Africi žive dinosaurusi! Bilo je već toliko ekspedicija da je to smejurija. Znate, ako to biće postoji, teško da bi se hranilo bobicama i lišćem; ono bi se hranilo Pigmejima. Sve je to sranje. Vi jurite čudovišta koja ne postoje!“, poruka je Džona Kila, američkog kriptozoologa.

I dok se armije tragača, u fazonu Šerloka Holmsa, super provode vitlajući kroz vlagu, komarce, vrućinu, močvare, ledene i nepristupačne planinčine – jureći gargantuovske obrise imaginarnog mokele-mbembe (kako Kongoanci zovu dinosaurusa iz svog dvorišta), koji je tu negde iza ugla (evo sad će, samo što nije), ostali deo čovečanstva maksimalno uživa u komercijalnoj eksploataciji praistorijskih čudovišta.

Dino-hitovi poput Jurassic Park, Dinosaur Island, We’re Back, T-Rex, Prehysteria – tutnje svetskim bioskopima, pokazavši, usput, da se ceo štos i ove kriptozoološke invazije vrti oko tri zakona o čudovištima – Distant, Difficult, Dangerous – legendarnog M. Kupera, oca „King Konga“. Uostalom, samo u skladištu „Industrial Light and Magic“ čuči 1200 monstruma i modela iz filmova što datiraju pre 1975. godine. Ništa čudno što je onda jedna od najgledanijih serija BBC 2 „Horizont: Duhovi dinosaurusa“ (glavni junak arheolog Roy Chapmen poslužio Spilbergu i Lukasu kao model za priču o Indijani Džonsu), a kompanija Tri-Star vozi rimejk „Godzile“, jednog od prvih horor filmova.

S druge strane, kao da i nema svetske selendre i malo veće i dublje bare u kojoj se lokalci ne bore rukama i nogama da dokažu da tu kunjaju familije čudovišta, prema kojima su opisi Konana Dojla luk i voda. Dovoljno je doći, dreždati i sreća u obliku repa ili senke ljigavog monstruma već će se ukazati. Kanađani nutkaju svoje uzorke proverenih čudovišta u zalivu Kedboro kod Vankuvera (čuveni Kedborosaurus, iliti Hajakačalak) i u tri jezera: Okanagan (legendarni Ogopogo, tj. Naitaka), Manitoba (biće po imenu Manipogo) i Simko (gde je strašni Ajgopogo). Američka ponuda bliskog susreta sa lokalnim gadežima još je žešća. Jezero Čemplejn u državi Njujork gaji groznog Čempa od devet metara. Nema valjda tog domorodca koji nije video jezivog Česija kako plivucka zalivom Časapik, država Merilend. U Arkanzasu, u Vajt Riveru, živi debeli Vajti veličine dve lokomotive. Iz jezera Pajet, u državi Ajdaho, malo-malo pa izroni Sluzavi Slim, odnosno Mekolovo čudovište (a može i Čarli). U Oklahomi obitava smrdljiva dvometrašica Noksi. Teksas gaji Veliku Pticu. Merilend se diči Sneligasterom, a Zapadna Virdžinija sto posto prirodnim čudovištem Motmenom.

Ulaganje u promociju čudovišta mnogima se isplatilo. Čak je i njujorški Muzej prirodnih nauka prošetao Evropom svoju kolekciju praistorijskih monstruma, zaobišavši jedino nas (SFRJ je upravo ispuštala dušu). Jedni tvrde zato što ovdašnjim ljudima i onako beše domaćih čudovišta preko glave. Drugi kažu da smo ih uplašili neviđenom konkurencijom. Treći misle da su nas eskivirali jer smo oguglali na sve monstrume i ništa nas više ne može iznenaditi. Okreni-obrni, opet smo ispali totalno neposlovni; jer, dok njima cveta biznis na tvrdoglavo nevidljivim i neuhvatljivim nemanima što tu i tamo mahnu repom, domaće „Nesi“ bez i malo kompleksa šetaju naokolo, puštaju pipke, škljocaju čeljustima, strižu ušima, šire perje, zaronivši ispod površine svoje zmijsko truplo tek štosa radi. I nikom ništa. Zli jezici tvrde da smo gluplji i od Pigmeja što očas posla ubede smešne Zapadnjake da imaju ono što nemaju, a ovdašnje mokele-mbembe nikako da ukapiraju kao proverene gmizavce. Valjda zato što nisu ni malo zabavni.

U Adamsovom „Vodiču za autostopere kroz galaksiju“ piše da se u blizini neuglednog žutog sunca nalazi beznačajna plavo-zelena planeta koja ima jedan problem: većina njenih stanovnika uglavnom je nesrećna. Kao rešenje ovog problema predlagane su razne stvari. Međutim, ljudi su i dalje bili zlovoljni, mnogi su se osećali bedno, čak i oni sa digitalnim časovnicima. Sve je veći bio broj onih koji su mislili kako su napravili veliku grešku još kada su sišli sa drveta. A neki su i drveće smatrali lošom idejom i rekli su da nikada nije trebalo ni napuštati okean.

Bilo kako bilo, povratak u prošlost (u Adamsovom uvodniku samo izveden do krajnjih konsekvenci) podrazumeva i bliski susret sa čudovištima. Hoće li to biti samo glupavo uživanje u filmskoj bajci o tiranosaurusu sa ljudskim mozgom, koji hoće da postane detektiv (T-Rex), ili smrtonosni zagrljaj patološkog viđenja tradicije, za većinu ljudi i nije stvar izbora, već opstanka.

Što bi rekli oni sa televizije: lepo je sa čudovištima! Ali mora da im se zna mesto. Bare, filmovi i muzeji, sasvim su OK. Ostalo izaziva jezu, koja nema veze sa uživanjem.