Čokolada

Zabeleženo je da su Asteci Kortesu teže davali plodove kakaovca nego zlato: za uzvrat Španci nisu škrtarili u bakterijama, virusima, alkoholu i opijumu za narod. Evropska agresivnost kao da nije bila ograničena na ljude – iz džepova konkvistadora, semenje evropske trave, za koju bizonske čeljusti nisu adaptirane, stvaralo je preriju kakvu će beli čovek naći koje stoleće docnije, a po njoj su jurcali podivljali konji sa evropskim pedigreom. Čokolada, međutim, nije tako na prečac osvojila stari kontinent.

Ako su krompir, kukuri šećer potpuno izmenili evropsku dijetu i načinili ljude većim i debljim, čokolada je kao rafinirana astečka osveta, dodala promeni i ukus greha. U obilju luckastih dijeta koje Evropljane i njihove prekomorske potomke pokušavaju da spasu posledica kolonijalne krivice, još uvek nije izmišljena dijeta na bazi čokolade. Niti će ikad biti. Čokolada je ostala uporište konačne ideološke neadaptabilnosti drugog, deindividualizovanog i eksploatisanog.

Veliki evropski ideološki kompleksi su uostalom podelili čokoladu na protestansku (švajcarsku, angloameričku, nemačku) i katoličku (francusku, italijansku). Dok prvu odlikuje obilno mešanje sa mlekom i semiotička povezanost sa decom i porodičnim praznicima, ovu drugu otvoreno odlikuje erotizam i princip uživanja. Gorka čokolada, bela čokolada, trufe koje se ne mogu zamisliti bez dosta konjaka, profiterole načinjene od minimalne količine brašna i jaja, vazduha i fizičkih zakona, i naravno čokolade, pena od čokolade (mousse) koja je skoro u domenu magije i alhemije – to su samo neki od pojavnih oblika čokoladnog greha u katoličkoj varijanti. Mocart-kugle ili engleske After-eight čokolade jedni su pokušaji izvođenja čokolade u svet odraslih. Uostalom, samo u katoličkim zemljama čokoladu oblikuju, uvijaju i prodaju modni kreatori. Englesko poimanje čokolade nepovratno određuje izraz chocolate-box face (naivno-ljupko lice, kao sa kutije čokolade). Dok sa konzerve holandskog kakaoa opominje milosrdna sestra, na italijanskoj kutiji čokolade sa sugestivnim imenom baci („poljupci“), par se strasno grli na mesečini.

Beznadežna situacija sa čokoladom u socijalističkim sistemima (setimo se samo „šećerne table“) i odgovarajuća simbolizacija mogle bi se u današnjoj popularnoj mitologiji povezati sa pravoslavljem, da Grčka nije učinila odlučujući korak u domestikaciji čokolade: kod Lalangisa, rafiniranog atinskog poslastičara carigradske tradicije, obnovljena je čokoladna baklava, od jufki umešanih sa čokoladom.

Gde i kada se desio ideološki procep koji je astečku osvetu učinio tako čitljivom? U veku intelektualaca, osamnaestom, Englezi su pili ono što se u stripovima o Asteriksu zove „kuvanom vodom“, dok su Lavoazje, Kondorse ili g-đa Viže-Lebren, okruženi svojim najdražima, svojim instrumentima, mapama, epruvetama, četkicama i bojama, pili toplu čokoladu, i često se upravo tako dali portretisati. Markiz de Sad, g. de Gijoten, takođe, s tim što je prvi morao i u zatvor zbog nerazjašnjene afere sa otrovnim (čokoladnim?) bombonama koje je ponudio nekoj svojoj neprijateljici. Granica između uživanja i zla, oličena u čokoladi, tako je fina i prestižna da će svaki psihijatar učtivo slušati ispovesti o eksesivnoj čokoladofagiji, dok će pušača, alkoholičara pa čak i kavopiju nemilosrdno išutirati u neki paramilitarni metod gušenja loših navika.

„Hleb i čokolada“, figuru koja suprotstavla nasušno i luksuzno, shvatili su doslovno opet Francuzi, smislišvi pecivo sa čokoladom: italinaksi, prvobitno milanski „panetone“ samo je logičan nastavak ove gastronomsko-moralne sablazni (mazanje Euro-krema na hleb već je nepodnošljiva niskost, daleko od koncepta greha). Najzad, jedino je galska preduzetnost mogla da smisli zanimanje „majstora-čokoladara“, kao što je jedino galski teoretičar Rolan Bart mogao da u anglosaksonskom epitetu za čokoladu crunchy (hruskavo) otkrije mitsku hranu bogova koja „govori“, i koja večitu mladost tela ostvaruje… sušenjem.

Semiotika čokolade time jedva da je načeta: uskršnja čokoladna jaja uzimaju oblik kojim počinje bar jedna verzija nastanka sveta, a čokoladni zečevi opominju na kult plodnosti; polimorfnost čokolade (prah, tečnost, tvrdoća), njena podatnost toploti i bojenje svega čega se dotakne podstiče arhetipsku maštu (up. Sweet Movie Makavejeva); čokolada pokriva i zatamnjuje, kao noć; „čokoladni ten“ (opet francuski izum) je učtiv opis za tamnopute, kojima je, uzgred budi rečeno, francuska revolucija osigurala ljudska prava; čokoladu nose vojnici za krajnju nevolju (oprost greha?) i za eventualnu kupovinu novih grehova. I konačno, izgleda da je neizbežno pomenuti i kompleksnu žensku sklonost ka čokoladi: zamenimo domislice slikom iz sna. Iz otvorene bombonjere pojavljuje se duh tamnoputog lepotana koji je pre petsto godina umro u senci kakaovca jer mu je neka pijana bela budala kinula u lice. A bio je tako sladak!