Čedo, osvrni se

Razlika između lidera LDP-a Čedomira Jovanovića, Vuka Draškovića i Rasima Ljajića je samo što Čeda nije formalno član koalicije okupljene oko Alekdandra Vučića i SNS-a. Nakon njegovog gostovanja na televiziji N1 u sredu nije bilo moguće doći do drugačijeg zaključka.

Čovek koji je pre devetnaest godina pokazao zavidnu hrabrost prilikom hapšenja Slobodana Miloševića i pregovora sa Crvenim beretkama u Kuli, devedesetih godina odlučnost u borbi za demokratiju u Srbiji, pokušavao je na svaki način da opravda SNS i Aleksandra Vučića koji gotovo svakim svojim postupkom, nastupom i rečenicom demokratiju obesmišljava.

Zvučalo je to nemušto i konfuzno, što je čest slučaj kada neko pokušava da odbrani neodbranjivo.

Ne bi li relativizirao farsu u srpskom parlamentu i svoj stav da opozicija ne treba da ga bojkotuje, Čedomir Jovanović je stanje u Narodnoj skupštini Republike Srbije uporedio sa stanjem u britanskom i američkom parlamentu. Besmislenije poređenje odavno nisam čuo: dok u britanskom i američkom parlamentu i opozicioni, ali i poslanici vladajućih partija, u najboljem demokratskom duhu kritikuju i napadaju premijerku, to jest predsednika, poslanici na Vučićevoj listi ne smeju ni da beknu protiv šefa, a poslanicima opozicije se zloupotrebom poslovnika ne dozvoljava da dođu do reči.

Jovanović, dalje, za odsustvo dijaloga u Srbiji optužuje Savez za Srbiju i braću Trifunović. Kaže da treba da se dogovorimo sa Vučićem o promeni poslovnika u parlamenu i oko izbornih zakona. Kaže „ako su oni agresivni mi moramo više da volimo“.

Pita se „na čemu Vučić da gradi konsenzus?“ Bojkot parlamenta objašnjava kao „slabost“. Kaže da ne može da razgovara sa opozicijom, jer se on zalaže za „život na principima moderne Evrope“, iz čega proizilazi da valjda treba sarađivati sa Vučićem ako se zalažeš za instaliranje „moderne Evrope“ u Srbiji.

Kaže Jovanović i da i neki njegovi prijatelji subotom protestuju sa svojom decom, jer ih to „podseća na život od pre dvadeset godina kada im je bilo lepše“. Mojim prijateljima se ni malo ne šeta po ciči zimi i nimalo se setno ne prisećaju, eh, „onih“ dana, jer im ni tada nije bilo lepo, već se iz subote u subotu umorni, zbog osećanja građanske odgovornosti odvuku do protestne šetnje.

Sve u svemu: Ni reči kritike na račun Vučića i SNS-a i drvlje i kamenje po Savezu za Srbiju, heterogenom skupu koji se može kritikovati uzduž i popreko iz svakog mogućeg ugla, ali je neodrživa teza da su Đilas, Jeremić, Stefanović ili Obradović odgovorni za štrojenje demokratije ili pretvaranje svakog pokušaja dijaloga u borbu pasa.

Jovanović, doduše, za lidere Saveza za Srbiju nije koristio es-en-es-ovske epitete „kriminalci, lopovi, fašisti“ (ono „fašisti“ jeste malkice, uvijeno).

Jovanović je bio jasan po pitanju dve stvari: On je protiv bojkota parlamenta (treba razgovarati sa Vučićem) i protiv uličnih protesta (Srbija više nema snagu za to) koji su se proširili na tridesetak gradova i koje je posle preko 300 univerzitetskih profesora podržalo i preko 400 umetnika i stručnih saradnika u kulturi. Jovanović kao da vidi Vučiča kakvim Vučić vidi sebe dok stoji ispred ogledala i govori: „Ogledalce, ogledalce…“

Ne verujem da će nastup Jovanovića izazvati bilo kakav šum u građenskim protestima niti bilo koga odvratiti od subotnjih šetnji i potaknuti na dijalog sa čovekom koji je vlast izgradio na monologu.

Ali nije ovde reč o pojedincu Čedomiru Jovanoviću. Ovde je reč o tome kako i sa kojim motivima neki takav nekada revolucionarni Čeda na potkusurenim krilima stare slave završi na drugoj strani izigravajući smokvin list. Jer će i ovi protesti, ili neki naredni protesti, iznedriti nekog ženskog ili muškog Čedu.