Bubanj potok

Propušio sam 1. septembra 1965, na dan polaska u gimnaziju. Što se velike nužde sazrevanja tiče, puštao sam i bradu. Sa mnogo manje uspeha, uostalom: zbog brade me je već u prvom razredu lično direktor Velja vraćao kući, na brijanje, a otac psovao zato što mu upropašćavam „mašinicu“. Brijanja sam se odrekao izlazeći iz gimnazije sredinom aprila 1969, a pušenja još nisam.

Ali ovo nije priča o pušenju, brijanju, pa ni o sazrevanju. Sa tek navršenih šesnaest i netom odabranim prirodnomatematičkim „smerom“, poslednja stvar koju bi ljudsko biće moglo poželeti je da ga na letovanje – vode roditelji. I tako, na mučan i bučan način – jer su oni u međuvremenu već rezervisali sindikalno odmaralište u Budvi za celu porodicu – obavešteni su da je njihov stariji sin samostalno odlučio da će leto provesti na Omladinskoj radnoj akciji „Bubanj potok 66“.

Parola „mi gradimo prugu, pruga gradi nas“ već odavno nije funkcionisala, ne samo zato što u Bubanj potoku nikakvu prugu nismo gradili. U pomalo zavereničkim pripremama „brigade“ za Akciju neki bezlični momci, svi sa nadimkom „Aktivista“, učili su nas raznim rečima i univerzalnoj melodiji brigadirskih pesama, nešto sa ojkanjem i ponavljanjem svake druge reči – dok smo, sa tranzistorom na uvu, slušali emisiju Nikole Karaklajića „Sastanak u 9 i 5“ i prvo puštanje jedne „stvari“ koja traje duže od sedam minuta (bio sam ubeđen da su to bili „The Rolling Stones“, dok me Neumrli Pera Luković nije u tom uverenju uzdrmao, bočnim argumentom kako se „Sastanak“ emitovao na prvom programu Radio Beograda, a da bi se – u proleće 1966. – moglo raditi o „Ten Years After“ i teškoj pesmi „Going Home“ koja, međutim, traje 14 minuta i kusur sekundi).

Na licu mesta, u Potoku, pojavilo se mnoštvo neočekivanih stvari – osim roditelja, protiv kojih je sve i bilo zamišljeno. Neki do juče bliski drugovi iz škole spavali su odvojeno i jeli u posebnim smenama, što se objasnilo kao posledica toga du su „članovi Štaba“. Jedan je, čim smo dospeli do kopanja kamena u drenažnim kanalima, osvanuo u činu „trasera“, što je funkcija koju sebi ni do danas nisam uspeo da objasnim, osim ako ne podrazumeva tešku dužnost izlaska na „trasu“ sa zamišljenim, povremeno i zabrinutim izrazom lica te, takođe, neumoreno upražnjavanje malog fudbala sa opkaladama u gajbe piva, kasnije ispijane na nasipu Bubanj potoka. Bio je i jedan visok mršav momak sa naočarima, za kog se kasnije ispostavilo da su dvojica. Onaj sa naočarima, sasvim neupadljiv (ako ne računamo uzrastu pripadajuće bubuljice), potrošio je pola akcije da izbori pravo na spavanje u Štabu, što mu je pripadalo kao zaduženom za razglas i „muziku“ u naselju. Usput je, neuspešno – ako me sećanje ne vara – posredstvom „angažovanja za kulturu“ nastojao da se približi naivnijim akcijašicama. Onaj drugi, visoki (bez naočara), hodao je pogrbljeno, valjda takođe pritisnut kulturnim brigama. Kao glavni i odgovorni urednik brigadnih zidnih novina, nije se ustezao da potencijalne saradnike kasno noću budi snopom baterijske lampe u lice. Ni on nije spavao u logorskoj baraci, a zahtev se – manje-više – svodio na „´Ajde jednu pesmu za sutra“. Iz nekog nejasnog razloga, svi „kulturnjaci“ tražili su samo čistu poeziju ili, u krajnjem slučaju, vesele „pričice“ o muško-ženskom noćnom sastajanju.

Kasnije karijere pomenutih (i nepomenutih) likova pomogle su mi da brže razumem neke stvari nego da me u Bubanj potoku 66 nije bilo. Na primer, zašto me je pun autobus onako gledao na jedinom „otsustvu“ shvatio sam tek pošto sam se kod kuce istuširao i osetio miris gumenih čizama (na koje sam bio ponosan) i uniforme progorele od hlora. Zatim, zašto i kako se dogodilo da od 650 „akcijaša“ samo ja i još jedan ne dobijemo udarničke značke, dok su se „štablije“ nadmetale u dvostrukom, trostrukom i višestrukom udarništvu. U ono vreme nikada ne bih priznao koliko me je to pogodilo; danas sam zbog toga srećan.

Ali ovo nije ni priča o prosvetljenju, koliko god se ono kasnije pokazalo korisnim. Na primer, komandant akcije bio je neki bolesno mršav i pogrbljen momak, neki novobeogradski „omladinski aktivista“ koji na „trasi“ nije odolevao zovu sopstvenog seoskog porekla, pa je, povremeno, sa nama, običnim „akcijašima“ – spustivši na zemlju „akten-tašnu“, sako (zvao ga je „odelo“) i kravatu – tucao kamen, prevrtao zemlju, gurao kolica i dozivao vodonošu. I, dahćući, govorio: „Nisi umoran, sve dok ti znoj niz konjic ne poteče“. Prvi (i, priznajem, jedini) put kad mi se to dogodilo, viknuo sam ga i pokazao mu, ali je Grbavi, vukući svoju neverovatnu tašnu i odelo, zastao, pogledao preko ramena, odmahnuo rukom i otišao za nekim svojim, komandantskim poslom.

Pre neku nedelju prošao sam pored Bubanj potoka, da vidim šta je od njega ostalo. Sa puta se ne vidi ništa, ni ono što smo mi u leto 1966. tamo napravili, a ni ovi sad. S druge strane puta, na mestima gde su se nalazile neke neupadljive barake, ledina je prekrivena nečim sjajnim, kao da se rasulo nekoliko šlepera staniola za čokoladice. Gore stoji Avala bez tornja. Da je Panonskog mora, bila bi ostrvo bez svetionika. A ORA Bubanj potok 66? Nikada više nisam otišao ni na jednu radnu akciju. Svega ovoga setio sam se uz žižak („kandilo“) jer je neko na Radio Pančevu – uz pomoć agregata, posle vesti da je Bubanj potok ponovo gađan – našao za shodno da pusti jednu od retkih dobrih instrumentalnih verzija pesme „The Fool On The Hill“. Budala u potoku, palo mi je na pamet.

Kada se prvi put čula ona teška, udaljena detonacija iz „šireg centra Beograda“ ispentrao sam se na krov osmospratnice u kojoj živim. Neverovatno vedrim nebom širio se crn dim, malo levo i nešto bliže od Avale. Rekao sam: „Ono je Bubanj potok“. Seo sam na betonski krov. I došlo mi je da plačem.