Bojkot režimskih medija

Predsednik Demokratske stranke Zoran Lutovac nedavno je odbio da gostuje u emisiji „Upitnik“ na RTS-u. U otvorenom pismu objasnio je zašto: „Prostor koji u ‘Upitniku’ nudite nama, a kako bi se stvorio privid zastupljenosti opozicije u javnom servisu, ustupamo uzbunjivaču Aleksandru Obradoviću. Ukoliko omogućite da se on obrati građanima i građankama Srbije mi ćemo pristati da učestvujemo u vašim emisijama“.

To je nekako zvučalo kao da Lutovac pošto nije osvojio džek pot, već neku manju nagradu na nekakvoj lutriji, neće da je primi i ustupa je u dobrotvorne svrhe iako zna da neće stići do korisnika kome je on namenio.

Osim toga, tako se stvorio privid da Javni servis, eto, poziva lidere opozicije da učestvuju u javnoj debati, a ovi odbijaju. Mada ne sumnjam u poštene motive Zorana Lutovca i mada mu svakako ne bi bilo lako da gostuje na protivničkom terenu, njegova odluka je nesvrsishodna i nerazumljiva.

Opozicija u Srbiji bi kao u američkom fudbalu morala da se bori za svaki pedalj javnog prostora. Opozicioni lideri bi morali da prođu kroz svaka vratanca javnosti koja ime se odškrinu. Ako su se u Vučićevoj Srbiji odlučili da se bave politikom, da se bore protiv nakaradnog, kriminalnog esenesovskog sistema, da predstavljaju neke ljude koji slično misle, to im spada u opis radnog mesta.

Da je Lutovac gostovao u „Upitniku“ i pridobio deset glasača, da je uspeo da se deset obožavaoca Aleksandra Vučića zamisli da li nam je stvarno nikada bolje pod ovom vlašću, nešto bi postigao. Ovako u nameri da oda utisak principijelnog čoveka nije postigao ništa.

Sa druge strane bojkota izbora predsednik Nove stranke Zoran Živković je izjavio da bi on, doduše, gostovao na RTS-u i RTV-u, ali ne bi na „Pinku“ i „Hepiju“. Znači, čak i da ga Sarapa ili Marić pozovu da gostuje kod njih, on, kao opozicioni političar, bi propustio priliku da se obrati glasačima do kojih inače ne može da dopre.

Nema sumnje da su Pinkovi i Hepiji magistralne fekalne cevi koje kršeći zakone i propise zagađuju javni prostor, da su poluge na kojima počiva vlast Srpske napredne stranke. I malo je verovatno da bi te televizije ustupile makar i sekund prostora nepotkupljenim predstavnicima opozicije i pravim neistomišljenicima vlasti. Ali bi Živković da mu se ukaže prilika morao da otrči na „Pink“ ili „Happy“. Ako neće da isprlja ručice, neka se bavi drugim poslom.

Jednom jugoslovenskom diplomati na službi u Saveznoj Republici Nemačkoj sedamdesetih godina je kabinet ministra spoljnih poslova zamerio da se viđa i druži samo sa antikomunistima i neprijateljima SFRJ. „Pa, narvano“, uzvratio je on, „tako mogu da postignem nešto, da nekog prevedem na našu stranu, da pronađem saveznike u protvničkom taboru. Jel treba da se družim sa prijateljima Jugoslavije pa da jedni drugimima nazdravljamo, tapšemo se po ramenima i potvrđujemo se u stavovima? To mogu u slobodno vreme, ali to nije moj posao“.

I opozicioni političari i svi oni koji žele da se bore protiv, a ne samo da se izruguju ovom izopačenom, kleptokratskom, represivnom, nadasve lakrdijaškom, ali zlokobnom sistemu vlasti jednog čoveka, bi morali da se trude da probiju obruč istomišljenika u kome se vrtimo. Inače u nedogled možemo da se u opozicionim logorima tapšemo po ramenima i da performanse opozicije gledamo na N1.