Atletika

Ako imate jaku potrebu da bar zakratko sklonite misli od ovog našeg tragičnog nereda i napustite televizijske vesti u kojima samo laži uspevaju da nadmaše nesreću – gledajte atletiku. Gledajte direktne televizijske prenose sa Svetskog prvenstva u atletici iz Geteborga, a uskoro će i miting u Cirihu. Tamo ćete videti da radost i pravda u suštini uvek pobeđuju.

Baš kako svaka enciklopedija već u prvoj rečenici naglašava da je atletika „individualni sport“, tako ju je najbolje i pratiti – sam, sa čarobnom televizijskom kutijom u debeloj hladovini. Naravno, ovo važi samo za neizlečive konformiste i nepokretne voajere, a ovde retko srećem drugačije. Ali, ako ste već neizlečivo umorni i mrzovoljni, učinite nešto da vam to lakše padne – gledajte atletiku, da vidite šta sve ljudi mogu kad se pod nepristrasnim okom boga Kronosa takmiče ko će „brže, dalje i više“ (i ne opterećujte se istorijom i mitovima, jer ćete pronaći da je bog vremena pojeo svu svoju decu samo da ga neko od njih ne bi smenio sa vlasti, ali je ipak Zevs umakao, pa oca posle i potukao).

Već odavno je primećeno da je atletika kraljica svih sportova upravo zato što stavlja na probu elementarne moći čoveka. U takvom iskušenju malo mogu da pomognu bilo kakva lukavstva takozvane ljudske pameti. Atletika je skoro potpuno lišena taktičkih podvala, potkupljivih sudija, prljavih trikova, niskih udaraca i nekažnjene grubosti, što sve prati mnoge druge sportove.

Ima u atletici neke taktike, ali nema tog trusta atletskih mozgova koji bi, na primer, danas smislio taktiku za bilo kog čoveka na svetu, da ovaj nadmaši Majkla Džonsona u trci na 400 metara. Taj je pobedio u poslednjijh 40 ili 50 trka u kojima je učestvovao i noge su mu toliko brze da mu je uvek glavni problem – kako da ne padne na leđa kad mu one odmaknu napred ka cilju, a telo zaostane.

Neki kažu da je atletika dosadna zbog toga što favoriti uglavnom uvek pobeđuju. Pripadam onima koji atletiku manje doživljavaju kao borbu među takmacima, a više kao bitku sa vremenom, daljinom i visinom. Zbog toga mi nikad ne smeta što jači pobeđuju slabije i uvek se nadam da će neko pomeriti „rezultat svih vremena“. U prilog ovoj tezi ide i činjenica da se čak i u ovom našem pokvarenom svetu u atletici uvek navija za, a nikad protiv, što jednostavno znači da se uvek poštuje onaj ko je mogao više.

Uostalom, nije tačno da su favoriti uzurpirali atletiku i da večito pobeđuju. Evo u Geteborgu legendarni Karl Luis nije izašao na stazu, a Linford Kristi je bio tek šesti u sprintu na 100 metara. Na drugoj strani, ko je od običnih posmatrača atletskih zbivanja do ove godine uopšte i čuo za Džonatana Edvardsa, koji je ove godine tri puta obarao svetski rekord u troskoku, čak dva puta u finalnom takmičenju u Geteborgu. Zamislite, u tri skoka 18 metara i 29 santimetara. Uzmite onaj krojački santimetar iz „singerice“, koju je vaša žena donela u miraz, i izmerite negde razdaljinu od 18 metara, pa ćete shvatiti koliko je atletika nemoguća, a čovek svemoćan.

Čak i neki ljubitelji atletike smatraju da je ona zanimljiva samo kad se baca, skače i trči do 3000 metara. Ja sam među onima koji ne diže telefon ni dok se na tv-ekranu trči 10.000 metara. Gledam te ljude netremice svih pola sata, mada znam da će se trka odlučiti u poslednjem krugu, jer sam jednostavno fasciniran njihovom snagom volje. Bez obzira i na višegodišnje treninge, svaka trka dugoprugaša je neka vrsta samomučenja, jer, po mom mišljenju, homo sapiens je, kao i svi drugi živi stvorovi, rođen kao lenština (lepše bi bilo reći, svako je ekonomičan). Dugoprugaši su, po meni, ljudi dostojni velikog poštovanja, jer svakog trenutka moraju cediti iz sebe svaki atom snage. A ima i neke božije pravde u tome što ljudi iz nekih od najsiromašnijih afričkih zemalja po pravilu pobeđuju na dugim prugama. Kako je samo onaj omaleni Gabrselasije iz Etiopije, posle 9 i po kilometara trčanja, finiširao u trci na 10.000 metara. Kad bi ga čovek osmotrio van staze – šaka jada. A eno ga sa već drugim „mercedesom“ sa svetskih prvenstava, a bez vozačke vozvole. Čudo od izdržljivosti.

Mladi gospodin Gabrselasije delimično opovrgava i raširenu tezu da uspeh u atletici zavisi isključivo od razvijenosti medicine. Istina je da nema više famoznih „Istočnih Nemica“ koje su harale atletskim stazama dok je bilo Berlinskog zida, u čijoj su senci čini se obavljani i neki (al)hemijski radovi na živim ljudima, da bi oni mogli biti brži i jači. Istina je da su obelodanjene i mnoge doping-afere (setimo se samo nesrećnog sprintera Bena Džonsona). No, izgleda isto tako da je Svetska atletska federacija među svim sportskim federacijama zauzela najstroži odnos prema upotrebi stimulativnih sredstava, pa je takvih afera sva manje. A ima nekog vraga i u tome što na dužim stazama obično pobeđuju oni koji su pobegli iz zemalja bede.

Jedan iz čitave kolone takvih ljudi, Kenijac Vilson Kipketer, uverljivi pobednik na 800 metara u Geteborgu, ući će u atletsku istoriju i kao čovek koji je napokon obesmislio sve pokušaje da se i atletika proizvede u područje međudržavnog i međunacionalnog nadmetanja. On je jednostavno privremeno postao državljanin Danske pa se sa njenim „nacionalnim amblemom na grudima“, kako to vole patetično da kažu sportski komentatori, popeo na pobedničko postolje, da pozdravi dansku zastavu i odsluša dansku državnu himnu, a sa njenim barjakom u ruci protrčao je i pobednički krug. Čini mi se da je u tom trenutku završena priča o trkaču koji „brani nacionalne boje“, „bori se za naš državni grb“, „smatra nacionalni dres za svetinju“, kome je „naša reprezentacija iznad svega“ itd.

Razmislite, ima li usamljenijeg čoveka na svetu od maratonca na 40. kilometru, koji u belini ispred očiju verovatno vidi samo glad za pobedom nad nemogućim (i eventualno, neki crni „mercedes“).