Akropolj našeg doba

„Jesi li video, svi su došli!“, kaže mi pričljivi atinski taksista kada je saznao da sam došao na otvaranje Novog akropoljskog muzeja, i nabraja redom zemlje koje su poslale svoje visoke delegacije da prisustvuju ovom najvažnijem medijskom događaju u Grčkoj proteklog vikenda. „Samo Englezi nisu došli. Kada nam budu vratili skulpture koje su pokrali s Partenona, neka onda dođu. Ali neće nam vratiti, jer bi onda morali da zatvore svoj muzej, pošto u njemu ništa ne bi ostalo. Fucking English thieves!“, ljutito zaključuje, očigledno vrlo dobro upućen u aktuelne bilateralne kulturne odnose između njegove zemlje i Velike Britanije.

Reč je, naravno, o čuvenom frizu s akropoljskog Partenona, čiji je veći deo pre dva veka tadašnji britanski ambasador u Istanbulu lord Elgin brutalno otkinuo s hrama, odneo u Englesku i kasnije prodao Britanskom muzeju. Otvaranje monumentalnog Novog akropoljskog muzeja, čija je izgradnja koštala čak 130 miliona dolara, ponovo je aktuelizovao pitanje povratka mermernih partenonskih metopa u Atinu. Poslednji sprat ovog zdanja, vazdušnom linijom svega par stotina metara udaljenog od Akropolja, namenjen je smeštanju partenonskog friza, kad i ako ga Britanci budu vratili. Grci koriste svaku priliku da animiraju svetsku kulturnu javnost i vrše stalni pritisak na britansku vlast i evropske institucije da se ukradeni artefakti vrate u postojbinu.

Prvu inicijativu ove vrste pokrenula je još početkom osamdesetih godina prošlog veka tadašnja grčka ministarka kulture, slavna Melina Merkuri, ali od početka novog milenijuma i s grčim ekonomskim usponom, pritisak je sve snažniji. Nije reč samo o tome da pravda bude zadovoljena, tvrde u Grčkoj, već je stvar mnogo značajnija na širem simboličkom planu. Povratak partenonskog friza označio bi početak raskida s još postojećim kulturnim kolonijalizmom u odnosu na siromašne, kulturno navodno zaostalije države koje ne umeju valjano da cene vrednosti antičke kulture sa sopstvenog prostora. Grčka, međutim, odavno nije siromašna zemlja, sa društvenim dohotkom njeno samopouzdanje raste, i otvaranje Novog akropoljskog muzeja predstavljeno je u zemlji kao nacionalni trijumf kojim se moderna grčka država potvrđuje kao evropska kulturna sila, dostojan baštinik i čuvar drevne helenske tradicije. Grčka javnost, kao i uvek naročito osetljiva na istorijske teme, s tim je jednodušno saglasna; sličnu stvar čućete i od taksiste i od predsednika države. „Ovde se ne radi o politici. Aktuelnu vlast potresaju skandali, kriza potresa čitavu političku elitu, a mlade više zanimaju noćni klubovi nego antički spomenici. Ali otvaranje Muzeja istovremeno je nacionalna stvar prvog reda i globalni kulturni događaj. Hramove na Akropolju sagradili su naši preci, a mi smo podigli Novi akropoljski muzej, Akropolj našeg doba. Zbog toga je za mene ovo sasvim poseban dan, dan koji mene kao Grka čini ponosnim“, kaže mi Janis Sofijanos, grčki novinar s kojim u novinarskoj sobi pratim ceremoniju otvaranja, uz obavezno pominjanje lorda Elgina: „Za sada Britanci ne žele da nam vrate ono što nam pripada, ali mi nećemo odustati od svog zahteva.“

(više u narednom broju „Vremena“)