Od 1990. do danas najmanje trideset očigledno političkih ubistava u Srbiji ostalo je nerasvetljeno i – zaboravljeno. Očekivanja da će sada preporođeni Legija Ulemek (na slici) tu nešto pomoći svojim budućim iskazima donekle su preterana. Pre svega, jedva da više ikoga – osim porodica žrtava – to uopšte zanima; decenije su prošle, a vlast bi najviše volela da se te priče zaborave. Naime, mnogo je njih koji radije ne bi da se to sada otvara
Poslednjih godina prisustvujemo pravoj ekspanziji bombardovanja iz 1999; ako se nastavi tako, do 2030. u Srbiji neće ostati kamen na kamenu
Poslednje decenije XX veka u Srbiji moramo da se sećamo tačno onako kakva je bila, da ne bi podlegli "specijalnoj operaciji" koja je na delu ovih dana: da se Milošević od autokrate prepakuje u "dobrog momka". Tako oni koji su s njim stajali rame uz rame više neće biti loši momci. Oni koji trenutno vladaju Srbijom, žele zaborav i krivo tumačenje prošlosti, jer kad govore o napretku, oporavku, pomirenju, evropskim integracijama, voleli bi da se zaboravi da su nas upravo oni odvukli u suprotnom pravcu: u rat, bedu, glad, u mržnju...
Teško da u Srbiji ima medija koji je tokom devedesetih kritički izveštavao o režimu Slobodana Miloševića, a da nije bio zatvaran, kažnjavan i na sve načine onemogućavan. Isto tako, teško da ima novinara koji je profesionalno radio svoj posao, a da u istom periodu nije doživeo nešto iz asortimana tadašnje srpske policije: prebijanja, pritvaranja, prisluškivanja, maltretiranja...
Tadašnji ministar informisanja Aleksandar Vučić nije podneo ostavku nakon ubistva Slavka Ćuruvije, pritom ga nije interesovalo to što nije bilo nikakve istrage. Nije uradio ništa i onda imamo taj neverovatni pokušaj da se cela stvar razreši sa izvinjavanjem građanima zašto 14 godina nije bilo istrage, a zašto nije bilo istrage dok je on bio ministar informisanja, to je zaboravio da kaže. Prema tome, bio je saglasan sa time što se uradilo, ušao je u prećutno saučesništvo, da to tako nazovem. Taj licemerni potez stvaranja komisije pored državnih organa bio je zapravo i put da se detronizuju same institucije države
Peti oktobar je posle neprimerenih glorifikacija ostao u raljama nipodaštavanja, obezvređivanja i ismevanja svih onih koji su do tog datuma negirali ono za šta se sada zalažu, ali i onih koji su dugo verovali da je Srbija počela da živi od tog datuma
Mogu da zamislim Vučića kako posle dana ispunjenog radom, redom i disciplinom, dok čeka da padne u san, plete igru po terenu i onda se trgne sav znojav shvativši da loptu stalno dodaje sam sebi. Ili, eventualno Tadiću, a ovaj odigra petom, nabaci je sam sebi na grudi, spusti na volej i promaši prazan gol
Kako je zamenik direktora BIA sebi mogao da dozvoli da ga uhvate kako sedi sa licem osumnjičenim za traženje i primanje mita, da zatim pristane na poligrafsko ispitivanje kod konkurencije, pa onda na njemu padne? Svačega smo se nagledali u našoj državnoj bezbednosti, ali ovo je nezapamćen slučaj
Od 1990. do danas najmanje trideset očigledno političkih ubistava u Srbiji ostalo je nerasvetljeno i – zaboravljeno. Očekivanja da će sada preporođeni Legija Ulemek (na slici) tu nešto pomoći svojim budućim iskazima donekle su preterana. Pre svega, jedva da više ikoga – osim porodica žrtava – to uopšte zanima; decenije su prošle, a vlast bi najviše volela da se te priče zaborave. Naime, mnogo je njih koji radije ne bi da se to sada otvara
Priča je, dakle, više nego ozbiljna. Brankica Stanković napisala ju je pre svega iskreno i emotivno, ali i uz pristanak ljudi iz policije da kaže sve što nije baš veliko ugrožavanje operativne bezbednosti
U teoriji je često citirano poređenje borbe protiv korupcije s borbom protiv malarije. Da bi pobedio malariju, moraš isušiti močvaru. Komaraca će i dalje biti, ali neće biti bolesti. Voleo bih da ovo pročita Aleksandar Vučić kad već nije Boris Tadić
Suština je u tome da je 1999. godine drugostepeno veće Važić-Mesarović-Zec moralo presudu Slavku Ćuruviji i drugovima o širenju lažnih vesti o Milovanu Bojiću da ukine (ili preinači) zbog očitih apsolutnih povreda postupka; takve dirigirane presude prepoznaje svaki sudski pripravnik, a ne da se sećanje na to suđenje naziva pokušajima diskreditacije onih koji su u svemu učestvovali
