Peti oktobar je posle neprimerenih glorifikacija ostao u raljama nipodaštavanja, obezvređivanja i ismevanja svih onih koji su do tog datuma negirali ono za šta se sada zalažu, ali i onih koji su dugo verovali da je Srbija počela da živi od tog datuma
Kako će dijalog Beograda i Prištine, sa kosovske strane, voditi neko ko je od samog početka njegov oštar protivnik, kako poveriti u ruke sprovođenje sporazuma političaru koji je neprijateljski raspoložen prema bilo kakvom mešanju međunarodne zajednice u kosovska posla, a sam sporazum je delo upravo te međunarodne zajednice, odnosno koliko je budućoj kosovskoj vladi uopšte stalo do sporazuma
U ponedeljak, 8. septembra, u Konaku kneginje Ljubice u Beogradu otvorena je izložba posvećena austrijsko-srpskim odnosima od 1836. do 1914. pod naslovom "Beleške burnih odnosa". Izložbu su organizovali Austrijski kulturni forum Beograd, Institut za savremenu istoriju i Muzej grada Beograda. Autori, doc. dr Hanes Lajdinger sa Univerziteta u Beču, dr Danilo Šarenac, naučni saradnik u Institutu za savremenu istoriju, i Vladimir Tomić, viši kustos Muzeja grada Beograda, nastojali su da ovom izložbom dokumentarne građe i umetničkih dela, kao i pratećim, vrlo iscrpnim katalogom izložbe, predstave mrežu gusto isprepletanih, bliskih, ali u isto vreme komplikovanih odnosa dva naroda i dve zemlje, ne zanemarujući ni političke suprotnosti koje su 1914. dovele do rata. Sa dozvolom organizatora donosimo deo teksta iz kataloga izložbe koji je napisao jedan od njenih autora
Lideri Evropske unije na samitu u Milanu 30. avgusta nominovali su poljskog premijera Donalda Tuska za naslednika Hermana van Rompeja na čelu Evropskog saveta, dok će mesto evropske visoke predstavnice za spoljnu politiku i bezbednost Britanke Ketrin Ešton naslediti italijanska šefica diplomatije Federika Mogerini. To je hrabar potez premijera Italije Matea Rencija: Mogerini ima analitičko znanje, ali nema operativno iskustvo da vodi instituciju od 3400 saradnika i godišnjim budžetom od 800 miliona evra, a kamoli da pokuša da kreira nešto što bi se moglo nazvati prepoznatljivom spoljnom politikom EU
Pošto smo mesecima gledali na televizijama kojekakve bradate likove sa šubarama i kokardama i slušali izjave njihovih "komandanata" iz Srbije da je to "bratska pomoć" ruskom narodu na istoku Ukrajine, premijer Vučić osetio je potrebu da interveniše. Ta intervencija otvorila je više pitanja nego što je dala odgovora
Srbija će do kraja 2015. godine morati da digitalizuje televiziju. Kakve će to posledice imati na gledaoce i medije, da li će ljudi još više vremena provoditi ispred televizora, šta je "telepjuter" i kakav sve dodatni servis preko TV-a možemo da očekujemo
"Pošto se na ovim prostorima polako razilazi ono što se u vojnoj terminologiji zove ‘magla rata’, postaje očigledno u kojoj meri je zastrašujući ovaj novi pejzaž: ‘okupirane teritorije’ – kako ih zove Džoni Štulić – koje su nastale raspadom Jugoslavije pokazuju sve klasične simptome kolonijalnih oboljenja. Ali, po rubovima te mape dominacije počinju da se pojavljuju i simptomi otpora. Pre svega mislim na generaciju koja je rođena za vreme ili posle raspada Jugoslavije, koja odrasta u kapitalizmu i kojoj je jasno da njihove vlade ne zastupaju interese svog naroda već stranih kompanija. Iz toga će s vremenom izaći jedan novi pucanj ili krik pobune"
Da li će Srbija morati da zauzme stranu po pitanju ukrajinske krize. Zašto će politika "i Rusija i EU" proći kao deviza "i Kosovo i EU". Kako se Vučić obećao Angeli Merkel, zašto je to kratkovida strategija i kako loše ocene za umetnički dojam kvare prosek visokih tehničkih ocena koje Vučić dobija za klizanje po evropskom ledu
Tačno na dan izlaska ovog broja "Vremena", 15. maja 2014. godine, dakle, navršava se puno stoleće od smrti Jovana Skerlića. Na sahrani se od Skerlića oprostila i delegacija "bosanske revolucionarne omladine" u sastavu Gavrilo Princip, Vladeta Bilbija i Đulaga Bukovac. Njih trojica su nosili venac u počast čoveku koji im je bio inspiracija kao jedan od ključnih tvoraca i protagonista jugoslovenske ideje
Tandžir, Riga, Pamplona, Kendi i Luang Prabang, umesto Londona, Pariza, Rima ili Njujorka. Zašto ići stalno u Grčku, Tursku ili Egipat, kada za iste pare ima toliko drugačijih, senzacionalnih destinacija
Rezultati Drugoga svjetskog rata i njemu analognih sukoba ne mogu se promijeniti – poznato je tko su bili pobjednici, a tko je poražen – ali se tu pribjegava izravnoj revalorizaciji sukobljenih strana: rat je završio kako je već završio, ali tragedija je što nije pobijedila ona druga strana. Iako ta koncepcija ima svoje zagovornike i u Hrvatskoj i u Srbiji, ona je bazično oblikovana na Zapadu. U tom se smislu u Njemačkoj formiraju revizionističke škole, koje su posvećene preispitivanju uzroka i karaktera Drugoga (pa i Prvoga) svjetskog rata, te potpunom ili bar djelomičnom rehabilitiranju nacionalsocijalizma, relativiziranju ili čak i nijekanju razmjera ratnih zločina Wehrmachta u ratu, kao i holokausta, itd.
Prošlost o kojoj je ovde reč i čija su tumačenja predmet žestokih sporenja, radikalnih preispitivanja i preocenjivanja nije bilo koje vreme niti bilo koji događaj. U pitanju je ključni i najtraumatičniji sukob koji je obeležio dvadeseti vek: Drugi svetski rat i snage koje su u njemu bile sučeljene, fašizam i antifašizam. U pitanju je, dakle, fašizam (i njegova, svim raspoloživim sredstvima podržana, ambicija da ceo svet preuredi i podredi svojim načelima), ali i njemu suprotstavljen, u otporu toj ambiciji rođen, stvaran i razvijan, pokret, složen, socijalno, idejno i politički heterogen, ali u tom otporu nužno ujedinjen i objedinjen imenom koje mu je nametnuo fašizam – antifašizam. Njihov sudar je obeležio proteklo stoleće iz kojeg smo se, kako izgleda, samo kalendarski i neznatno izmakli
