Mnogi su skloni da veruju da se politički, a naročito stranački život u Srbiji odvija iza kulisa, te da je sve ono što do javnosti stigne tek daleki odjek onoga što se zaista dešava. Zato, kažu, treba čitati između redova. Paradoksalno, često su najbolja potvrda ovakvih tvrdnji upravo pokušaji političkih aktera da deluju transparentno
Mediji su pre neki dan preneli vest da je Emir Kusturica odlučio da glavnu ulicu Andrićgrada nazove ulicom Mlade Bosne
"Sredinom juna 1992, neka srpska vojna ili policijska formacija provalila je u naš stan i sina i mene nasilno mobilisala. Rafal u vrata, a onda: ‘Neka izađu svi muškarci!’ Sišao sam sa sinom. Ispred zgrade su već bile okupljene ostale komšije. Postrojili su nas, rasporedili: Srbe na jednu, Hrvate i Bošnjake na drugu stranu. Sjećam se, Nikola Šupica – ogroman, krupan čovjek u nekim razvaljenim papučama, magistar ekonomije, govori četiri strana jezika – pobunio se kada su ga izveli: ‘Ja sam Jugosloven!’, rekao je. ‘Neću sa vama!’ Nije pomoglo; kao i nas, i njega su odvojili na srpsku stranu. Odveli su nas na Vrace, iznad Grbavice, gdje su bili smješteni srpski magacini i komanda. Zadužili smo puške. ‘Napunite ih!’, naredili su. Kako da ih napunimo, bog te vidio! Pokazali su nam i komandovali: ‘Pucaj!’ Na Sarajlije, na komšije, na prijatelje, na braću... ‘Samo prebacujte preko Miljacke!’, vikali su"
Šetnja prema luci. Susret s bronzanim Umbertom Sabom. Tu blizu, neki njegov prezimenjak, dottore, drži studio dentistico. Lepe su tršćanske ulice u sumraku, dok se poslednje zrake sunce odbijaju o bele drvene kapke na prozorima. Na parkiralištima više vespi nego auta
U petak, 9. marta 2012. godine, iz zatvora, nakon odsluženih deset godina robije, izlazi Fikret Abdić Babo, jedna od najživopisnijih – ne samo političkih – ličnosti iz vremena jugoslovenske krize i ratnog raspada. Petnaest godina nakon što je optužen za izdavanje čekova bez pokrića, Abdić je osuđen za ratne zločine. Kakva je baština čoveka kojeg u zavičaju ili mrze ili su mu već četvrt veka bespogovorno lojalni, političkog lidera koji je jednom prilikom izjavio: Ne zagovaram nikakvu opciju, nemam nikakvu ideju i pristajem na sve
"Od kada su se završili ratovi na području bivše Jugoslavije, da ti pravo kažem, najodvratniji su mi oni koji su se tada, zajedno sa mnom, borili protiv rata, a sad to naplaćuju i sve rade da produže to ratno stanje, jer znaju da je njihova slika tada bila najljepša. Kad god ih čujem, povraća mi se. Ni tada ih nijesam cijenio, osim par najbližih prijatelja, znao sam sa kim imam posla, i među našim ljudima i raznim zapadnim hijenama, ali istorija vas obdari saputnicima kakvim hoće, tu nema spasa. Najgora je ova pomisao: možda smo ih zaslužili"
Studija Jurice Pavičića se iscrpno i pregledno bavi razvojem i(li) dekadencijom ovdašnjih kinematografija nakon raspada zajedničkog državnog konteksta
Samo čekam da neko ozvaniči mutaciju jedne stare krilatice: "ako ne umemo da radimo, bar umemo da igramo lopte"
Dodik je pred kamerama, u početku izokola, a na kraju i "onako kao što svi mislimo", potvrdio da će na parlamentarnim izborima u Srbiji podržati dosadašnjeg partnera, Demokratsku stranku. Dok je on to govorio, Kusturica je u jednom trenutku gestom profesionalne deformacije, mikrofon pomenute novinarke B92 podigao malo bliže Dodikovim ustima. Jednom od fotografa je osmeh pobegao kroz nos, na šta mu je Kusturica namignuo. Onako profesorski
Ovolika spremnost suseda da se bave jedni drugima pokazuje da nijedna od tri države koje su ovde u pitanju – Srbija, Crna Gora, Bosna i Hercegovina – nisu spremne ni dovoljno snažne da se bave same sobom i sopstvenim problemima, kojih imaju i preko glave. Valjda zato te glave i okreću od sebe i međusobno upiru prstom tvrdeći da je koren problema u onom drugom. Ili u Anđelini Džoli
Aleksandar Karađorđević, princ, govori o protivljenjima da Srbija postane monarhija, a on kralj ("Blic")
