Dok predsednik SAD Barak Obama i britanski premijer Gordon Braun razmatraju da povećaju broj svojih vojnika u Avganistanu, ruski ambasador u Kabulu Samir Kabulov iskreno je poručio da se nada da Vašington neće napraviti istu grešku koju je 1987. godine napravio Sovjetski Savez poslavši u Avganistan 140.000 trupa koje su nakon dve godine provedene u toj zemlji bile potpuno poražene
Knjiga Frana Cetinića Pariški kolateralni dnevnik, proljeće 1999 - Nazovi NATO radi umorstva, iz koje prenosimo nekoliko segmenata, pisana je u proleće 1999, a objavljena u proleće 2000 (Vreme, Samizdat b92). To je dnevnik koji je vremenom dobio na vrednosti jer obavešteno, džentlmenski pošteno i lucidno govori o spin doktorima i intelektualcima koji su oblačili maskirne uniforme i potpirivali atmosferu kaznene ekspedicije, o drugim intelektualcima koji nisu bili uhvaćeni u zamku "radosne apokalipse" i koji su se toj ratnoj retorici suprotstavljali, o dendijima humanitarne stvari kao što je Bernar Kušner - i o političarima koji su postupali po formuli "bombardujmo, a posle ćemo videti šta ćemo"
"Slažem se s Nikom Hornbijem, autorom Stadionske groznice, kada kaže da knjige ne menjaju stvari, novac ih menja. Mislim da će se, kako Srbija bude postajala malo bogatija i politički stabilnija, vaša fudbalska liga automatski popraviti. Ali nikada neće biti ono što je bila u doba Jugoslavije"
Taman kad Kastrovo ćutanje palanačke priče uzdigne na nivo političke analize, "Njujork tajms" na naslovnoj strani ponovo objavi mesto i datum njegovog rođenja i detalje o invaziji u Zalivu svinja, pa se uzbune bivši i sadašnji predsednici, senatori i agenti, a amazon.com ponudi paket "dve za jednu" – sto prvu i sto drugu ukoričenu biografiju, onda se on – javi. "Evo me", kaže kubanski El Maximo i ravnodušno, staračkim glasom dodaje: "Niko ne može tačno da zna kad će umreti"
Sa nestankom najljućih suparnika – Sadama Huseina u Iraku i talibanskog režima u Avganistanu – Iran je, posle mnogo decenija, u prilici da proširi svoju moć. Jedina vojska u regionu koja je Iranu mogla da stane na put – iračka vojska – praktično je uništena i stvara se iz osnova. Stajaća vojska Irana broji blizu pola miliona vojnika i sedam puta je snažnija od saudijske armije
Fidel Kastro se, iako su ga mnogi očekivali, nije pojavio na otvaranju 14. samita nesvrstanih. Zato su reči dobrodošlice preuzeli venecuelanski predsednik Hugo Čavez i iranski Mahmud Ahmadinedžad
Fascinantna je sposobnost venecuelanskog predsednika da se u jednom jedinom danu nađe na nekoliko različitih mesta, obavi sasvim različite poslove, najavi nekolicinu novih planova i obelodani bar jednu senzacionalnu vest
Iranski nuklearni slučaj koji već mesecima potresa svet neprijatno podseća na dešavanja koja su prethodila invaziji na Irak. Bezbrojne komisije koje su godinama po Iraku tražile hemijsko i biološko oružje redovno su slale izveštaje da takvo oružje nije nađeno, ali je propagandna mašinerija radila svoj posao. Dok se vesti o tim izveštajima nisu objavljivale ili su bile svedene na nekoliko redova izgubljenih po uglovima unutrašnjih stranica novina, mogućnost postojanja takvog oružja je histeričnom vikom, koja ne dopušta drugačije glasove, transformisana u neoborivu istinu koja je poslužila kao ključni argument za okupaciju
Nakon neuspelog pokušaja izglasavanja nepoverenja venecuelanskom predsedniku Hugu Čavezu 2000, jednog puča 2002, dva štrajka i referenduma na sličnu temu 2004, parlamentarni izbori koji se održavaju u nedelju mogli bi značiti početak kraja za opoziciju Venecuele
Veni, vidi i "’ajde kući sa sporazumom o tome da sporazuma nema". Od 34 državnika koji su učestvovali na četvrtom sveameričkom samitu u argentinskom gradu Mar del Plati, najbolje je prošao 35-i, Fidel Kastro
Izdavač: Rende, Beograd, 2005.
Prevod sa engleskog: Vladimir Arsenijević
Stožernim umetničkim ostvarenjima ovog pokoljenja pisaca, koje će nešto kasnije biti nazvano bit-generacijom, s pravom se smatraju romani Goli ručak Vilijama Berouza i Na putu Džeka Keruaka. Najčešće se, međutim, previđa pionirska uloga Pola Boulsa: on je bio taj koji je romanom Čaj u Sahari (1949) budućim bitnicima poručio da izlaz ne postoji, ali da ga svakako treba tražiti do poslednje kapi ne samo krvi već i svih ostalih telesnih tečnosti
