Publika, iako već iskusna u konzumiranju fingirane stvarnosti s dna kace, opet nije sigurna šta je tu režirano, a šta stvarnost. Jedva da neko i stigne da pročita da je broj vozila GSP-a na beogradskim ulicama smanjen za deset odsto, ili da načuje nešto o najavljenim štrajkovima prosvetara, partijskom zapošljavanju, konačnom dogovoru o smanjenju penzija
Bivši predsednik Srbije se nikada nije pomirio sa statusom gubitnika, nikad nije utišao sopstvenu sujetu i nikad priznao greške koje su ga koštale ozbiljne državničke karijere. Uprkos tome, ili možda baš zbog toga, Boris Tadić nikada zapravo nije otišao. Iako već dve godine praktično nema nikakvu moć, on je uvek nekako tu, prisutan – s razlogom ili, mnogo češće, bez njega
Prvi put u poslednjih dvadesetak godina, na Konferenciji o Zapadnom Balkanu u Berlinu dogodilo se da su sve zemlje shvatile koliko su, u stvari, ekonomski male kada se posmatraju odvojeno i koliko više vrede i mogu da postignu ako se zajednički pojavljuju kao region. To su najbolje razumele dve najmlađe vlade, srpska i albanska. Dvojica premijera došla su sa konkretnim predlozima koji podrazumevaju regionalnu saradnju i regionalne projekte
"Sitne" stvari kao javni prevoz uvek su važan društveni lakmus: na njima se svaki siledžija i hohštapler brzo demaskira
"S propuštanjem odmora dolazi i rizik od ‘burnouta’, ili akutnog premora, koji lako može preći u ozbiljnija stanja napada panike, povišene anksioznosti, dezorijentisanosti, naglih promena raspoloženja, čak i paranoičnog ponašanja", kaže za "Vreme" psihoterapeutkinja Lidija Vasiljević
U svojoj političkoj nezrelosti, možda su se oni koji danas Vučića upoređuju sa Zoranom Đinđićem jedno vreme zaista nadali da će mu na taj način dati vetar u leđa, da će ga okuražiti i podstaći da se transformiše u reformatora. Sa druge strane, sam Vučić ne odustaje od tih poređenja, trudeći se da se javnosti predstavi kao nekakav hibrid Zorana Đinđića i Vladimira Putina. Hoću da kažem da u svom izokrenutom ogledalu Vučić sigurno sebe sa jedne strane vidi kao reformatora, a sa druge kao čoveka čvrste ruke koji donosi važne državničke odluke. Naravno da ni jednom ni drugom svom uzoru Vučić nije ni do članaka
Bez strukturnih reformi nikakve investicije ne mogu da zaustave propast Železnica Srbije. Premijer Aleksandar Vučić je u svom ekspozeu doduše najavio neophodne mere za prilagođavanje srpske železnice evropskom modelu, ali se od tada ništa ne dešava. Muk na tu temu prekinula je priča o Milanu Beku kao mogućem generalnom direktoru, a to je, čini se, tek priča priče radi
Aleksandar Vučić je besmislenom konferencijom za novinare, a povodom opšteg upozorenja zemljama kandidatima za prijem u EU i onima koji tek nameravaju da se pridruže tom društvu lovaca "na suknju Angele Merkel" – pokazao "odlučnost u nemoći".
Najvećem broju gledalaca Pinka, dakle siromašnijem sloju građana Srbije, iz meni nepoznatih razloga, prija da gledaju kako razmažena šmizla i njena keva spucaju 1000 evrića ili njihovih pet plata na stvari koje neće nositi. Čist mazohizam, to zaista može samo Pink!
Pošto smo mesecima gledali na televizijama kojekakve bradate likove sa šubarama i kokardama i slušali izjave njihovih "komandanata" iz Srbije da je to "bratska pomoć" ruskom narodu na istoku Ukrajine, premijer Vučić osetio je potrebu da interveniše. Ta intervencija otvorila je više pitanja nego što je dala odgovora
Ugovor sa Etihadom je štetan po Srbiju. Tačka. Tu činjenicu ne može da promeni pozorišna predstava premijera u Vladi Srbije, jeftin pokušaj obmane javnosti i nastavak prenemaganja premijera kome je uvek neko drugi kriv. To je diletantski ugovor u čijem pisanju su učestvovali Mlađan Dinkić i Siniša Mali. Zbog tih i takvih ugovora, svih naših fijata i etihada, nerazumnih subvencija, svih naših pljačkaških privatizacija, Srbija danas i jeste u poziciji u kojoj jeste
Iako je Vlada Srbije objavila deo transakcionih dokumenta na posebno organizovanoj konferenciji za medije, premijer Vučić nije ispunio obećanje da će obelodaniti sve u vezi sa formiranjem nove nacionalne avio-kompanije
