Samo jedan pogled na fotografiju na kojoj predsednik sedi za stolom i ruča sa radnicima razbija Vučićevu ružičastu stvarnost više nego tabaci teksta: Vučić jede pasulj i kupus salatu i ima jedno parče hleba. Radnici za stolom imaju i pasulj i kupus salatu, ali i gotovo celu veknu hleba, svaki od njih. Mogu biti samo dva zaključka: da radnici mnogo vole hleb ili da znaju da će to biti jedino što će pojesti tog dana
"Naš glavni cilj je da modna industrija bude priznata u industrijskoj strategiji Srbije. Imam utisak da lutamo od toga šta Srbija zaista ima i uticaja sa strane. Svetska banka nam stalno nameće industrijske grane koje ona želi u našoj industrijskoj strategiji, i čini mi se da je to pogrešno"
Zbunjeni i sluđeni potrošač raspet je između svojih želja da za najmanje novca dobije najbolju uslugu, pri čemu se oslanja na pomoć sistema koji bi trebalo da ga zaštiti
Studenica, Žiča, Mileševa, Sopoćani, Gradac, Banjska, Đurđevi stupovi, Arilje, Dečani, Sveti arhanđeli, Gračanica, Pećka patrijaršija, Bogorodica Ljeviška
Tačno pre šest godina i jedan dan od izlaska ovog broja "Vremena" – 27. jula 2012. – formirana je vlada Ivice Dačića sa naprednjačkom većinom i Aleksandrom Vučićem kao prvim potpredsednikom, poznatijim kao PPV. Od tada u Srbiji više ništa nije isto – da ne kažemo nešto drugo. Uglavnom, u čast ovog jubileja, a povedeni primerom otvaranja renoviranih Muzeja savremene umetnosti i Narodnog muzeja, te planovima za pretvaranje zgrade železničke stanice u Beogradu u muzej istorije Srbije, pokrećemo inicijativu da najveći deo ovog prostora zauzme stalna postavka naprednjačkih dostignuća. To što se pravimo da izložba postoji i o njoj tako pišemo, samo je još jedan od klasičnih i široko prihvaćenih manira aktuelne vlasti
U istom prostoru, u novoj stalnoj postavci Narodnog muzeja, biće nekoliko nikad izlaganih eksponata, ali i potpuno nov stav prema pitanju da li treba pokazivati samo najlepše i najsjajnije iz kolekcije ili ne. Biće to važna, mada na prvi pogled neuočljiva promena u obnovljenoj zgradi našeg nacionalnog muzeja
Mada opozicija tokom rasprave u Skupštini nije napadala obavezno uvođenje Dina kartice, poslanica Gordana Čomić nije dobila odgovor na pitanje na koji će način to biti urađeno. Zato su na društvenim mrežama mnogi izrazili otvorene sumnje da će ovde da oseti veliku kolateralnu korist, recimo, firma Asseco, gde sticajem okolnosti radi brat premijerke Ane Brnabić, što je poslužilo kao krunski argument zašto je ova cela akcija uopšte preduzeta. Ne treba se nad tim čuditi kad već znamo za sijaset slučajeva – Siniša Mali, Savamala, Vulinova tetka, samo su ordinarni primeri – kako sistem ume da funkcioniše
Na manifestaciji, "koja ima ambiciju da bude tradicionalna", izabran najbolji mladi, i najbolji stariji ovan, jagnjeće pečenje, od ovce gulaš, obećano i da će narod biti uposlen, i o sve, promptno, obavešten Vučića kabinet
Nekako je jednostavno – kako se Đorđević prihvati nečega u vezi sa košarkom, kao rezultat najčešće dođe medalja. Tako je bilo kada je igrao u reprezentaciji, tako je sada, kada je njen selektor
Sat i po uzbudljive muzičke retrospektive britanskog sastava The Cult na 51. zaječarskoj Gitarijadi (29. jun – 1. jul)
"Kao u suton slušati Brela i ‘Ne me quites pas’ na terasi krova Muzeja muzičkih instrumenata u Briselu, Edit Pjaf u La Closerie des Lilas na pariskom Monparnasu, kao ‘Street Fighting Man’ grupe The Rolling Stones u rano popodne na londonskom Pikadiliju, kao zviždanje ‘Ševe’ Tomasa Hakija na opustelom budimpeštanskom trgu Varošmarti, nešto kao ‘Deca Pireja’ na trajektu što prevozi iz atinske luke ka ostrvu Ajgina, kao Mariju Lancu i ‘O sole mio’ u krčmi Đenove, kao ‘Road to Cairo’ u interpretaciji Džuli Driskol dok se u suton vozite kroz Saharu od Aleksandrije ka prestonici Egipta, kao ‘Jeke, Jeke’ Morija Kantea u mokroj kafeteriji ispod Viktorijih vodopada u Zimbabveu, poput ‘Sunday, Bloody Sunday’ grupe U2 u autobusu između Dablina i Slajga u Irskoj ili Česariju Ejvoru u sumnjivoj birtiji Puerto de la Kruza na Tenerifima... Da bi se bolje razumeli, po naški, kao ‘April u Beogradu’ u kafiću na Vračaru, ‘Skalinadu’ u trogirskoj konobi u dva ujutru, Montena u baščaršijskoj kafani kad društvo pijanih i mrtvih prijatelja peva ‘Sarajevo, ljubavi moja’, kao kad Ibrica Jusić na kraju Straduna započne ‘Eminu’, kao Balašević na novosadskom Štrandu u ‘Pesmi o Vasi Ladačkom’ ili kad grupa južnoslovenskih izbeglica u Vankuveru zajeca Bajagine ‘Moji su drugovi...’ To su trenuci zbog kojih nije šteta živeti" Rokopisi (2008)
Nema ništa od moje borbe da se iz mrtvih vrati princip smenjivosti izabranih političkih predstavnika, klasa koju smo stvorili ne prima nove članove, a stari ostaju u njoj do poslednjeg daha
