U Pekićevom proznom opusu postoje "ozbiljni" i "žanrovski" romani te jedna jedina zbirka priča koja funkcioniše kao karika koja spaja te dve struje Pekićevog romanesknog opusa. A unutar "Novog Jerusalima" je i jedna od najlepših beogradskih priča svih vremena i jedna od najboljih kratkih priča srpske književnosti uopšte, paradni primer Pekićeve umetničke proze: "Svirač iz zlatnih vremena"
Nekog drukčijeg pjesnika bi umanjilo to što ga voli i toliko odvratnih ljudi. Kad čitam, međutim, kako za Arsenom žale i oni za koje bih, pod zakletvom na sudu, posvjedočio da su se rodili i bez srca i bez duše, odjednom i u njima, duboko ispod zloće i cinizma koji su ih izobličili, naslutim onu iskru ljudskog i božanskog koju su gnostici prepoznavali u svemu živom i neživom pa mi ih bude žao umjesto da ih prezirem. I to učini velika poezija
Famoznoj ulici Fuada Midžića koju je Zabranjeno pišenje opevalo od Selene pa nadalje, ulici u kojoj je stanovala autorska ekipa Pušenja, posle rata je promenjeno ime. Džaba je Fuadu Midžiću pred posleratnim sarajevskim vlastima bilo to što je bio musliman, kad je bio i komunista i partizan i jasenovački logoraš i ilegalac koji je poginuo u poslednjem danu rata i NDH-zijske vlasti nad Sarajevom. Uzeli su mu ulicu, a u toj promeni imena bilo je, međutim, nečeg i dijaboličnog i jezovitog i neverovatno simboličnog. Ulica Fuada Midžića danas se zove ulica Asima Ferhatovića Haseta, a to je isto kao da se zove i ulica Zabranjenog pušenja ili ulica Top liste nadrealista ili ulica Doktora Neleta Karajlića ili ulica Seje Sexona ili ulica Maršala Tita ili - sve to zajedno
Sarajevsko "Oslobođenje" objavilo je 1974. godine članak pod naslovom "Od stolara iz Srebrenice do dekana Visoke škole u Berlinu". U njemu se sumira dotadašnji životni put Selmana Selmanagića, arhitekte rođenog u Srebrenici: diplomirao na Bauhausu, pod paskom Paula Klea, Valtera Gropijusa, Misa van der Roea; tridesetih radio u Istanbulu i Jerusalimu; Drugi svetski rat kao član Komunističke partije Nemačke proveo u Berlinu; posle rata, projektovao najveći stadion u Istočnom Berlinu "Valter Ulbriht". Umro je 1986. godine, a sahranjen je u Srebrenici, gradu u kojem će devet godina kasnije u samo nekoliko dana biti ubijeno 25 njegovih imenjaka
Aktuelni roman Hanifa Kurejšija Poslednja reč (Booka, Beograd, 2014, sa engleskog preveo Aleksandar Milajić) predstavlja duhovitu i uzbudljivu umetničku fresku o savremenoj književnosti i izdavaštvu, o mladosti i starosti, muško-ženskim odnosima i načinima na koji se stvarnost transponuje u literaturu. Ovo je, inače, sedmi po redu Kurejšijev roman, a u Srbiji su objavljeni prevodi skoro svih prethodnih: Crni Album (2000), Buda iz predgrađa (2001), Telo (2003), Intimnost (2005) – svi u izdanju Platoa, i Nešto da ti kažem (2009) u izdanju Lagune
Gostovanje Marija Vargasa Ljose u Novom Sadu i Beogradu izazvalo je nezapamćeno interesovanje čitalačke publike
Izdavačka kuća Službeni glasnik objavila je ovih dana "Enciklopediju straha" koju potpisuje Ljubomir Erić sa saradnicima. Reč je o izuzetno obimnom i bogatom delu koje u rečničkoj formi na blizu šest stotina stranica leksikografski obrađuje ceo niz pojmova i imena na različite načine povezanih s pojmom straha
Predstava Beton mahala je amaterska samo u izvornom značenju tu reči (od glagola "voleti"). Napisana i odigrana iskreno, iz duše (ili iz stomaka), bez kalkulacija i prenemaganja, sa nepatvorenom verom u misiju i suštinu umetnosti, ona gledaocu uzvraća katarzičnim činom prepoznavanja
Pre nekoliko dana objavljena je vest da će na predlog Skupštine grada jedna ulica u užem centru Beograda poneti ime Zulfikara Zuke Džumhura. Mada je rođen u Konjicu, a umro u Herceg-Novom, ključni grad u Džumhurovom životu bio je Beograd, u koji su ga doneli kad je imao samo dva meseca, kad je njegov otac Abduselam postao imam Bajrakli džamije. Nakon Drugog svetskog rata Zuko je postao jedan od simbola grada koji je upravo postajao svetska metropola, grada u kome će četvrt veka nakon smrti dobiti svoju ulicu
Načinivši od svog fiktivnog Franca Ferdinanda portparola sveta tradicionalne desnice, Basara je ispisao izvrstan roman koji sve vreme pleše na rubu duhovitog romanesknog pamfleta ne prelazeći ipak nigde taj rub. Ovo je roman žala za izgubljenim svetom i za jednom nestalom epohom, a taj žal se izriče glasom njenog skoro karikaturalnog simbola
„Gorski je prevashodno roman o Londonu. Međutim, svi glavni junaci su u London stigli natopljeni politikom istoka i juga Evrope, i svoje otadžbinske priče upisuju u istoriju Britanije na jedan polifon, mnogoglasni način, često u protivurečju jedni s drugima a i sa samima sobom. Gorski je ruski patriota, čak i nostalgičan u odnosu na predjeljcinovsku Rusiju, ali istovremeno je i Jevrejin koji nosi određenu svest o tome da nije ’slovenska duša’. Natalija, u koju je zaljubljen, sanja da pobegne iz Rusije po svaku cenu, ali na Zapadu ne zna šta bi sa sobom. Nikola je beogradski tinejdžer čak i kada se približava četrdesetoj. U Englesku stiže u bekstvu od mobilizacije, kao čovek bez politike, ali i bez strasti; on je na neki način predstavnik srpske ’izgubljene generacije’ koja se devedesetih rasula po svetu i koja je moj pandan izgubljenoj generaciji Ficdžeralda i Hemingveja"
Trinaestog aprila 2015. godine – istog dana kao i Ginter Gras – umro je urugvajski pisac Eduardo Galeano
