Od Vebera smo stigli do Konstantinovića i mogu da zamislim kako on postaje "guru" naprednjačke Srbije i kako aktivisti kroz stranačke prostorije šetaju s knjigom pod miškom
Nakon što je službenica njegovog ministarstva Milena Antić rekla da nijedan poslodavac neće zapošljavati ženu koja se "danas zaposlila, a sutra ostala trudna", i da je poslodavcu "žena potrebna da radi", ministar Đorđević opet se obratio javnosti. Ne u vezi sa skandaloznim Zakonom o finansijskoj podršci porodicama s decom. Ne u vezi s odredbama koje su ojadile sveže zaposlene porodilje, pokazavši da u Ministarstvu ne postoji ni naznaka razumevanja za porodice s decom. Ne u vezi sa sistemski i sistematski diskriminatornom ponašanjem ove države prema ženama koje žele da rode, koje su rodile ili koje ne mogu da rode. Umesto svega toga, on je objasnio da će Milena Antić snositi posledice, da je to što je rekla posledica afekta i nepristojnog ponašanja voditeljke
U Vladi Srbije sede ljudi koji donose odluke i utiču na živote, a da nemaju pojma ne samo kakvi su zakoni ove zemlje, nego ni o kojim je zakonima reč. To ih, međutim, ne sprečava da sa ozbiljnim viškom samopouzdanja i manjkom strpljenja reaguju na svaku, pa i najmanju kritiku. To im ne smeta da odlučuju koje će dete biti poslato na lečenje, a koje ne. Da odlučuju ko će da živi, a ko da se snađe. A ako ne preživi, da kažu: dešava se
"Ja bih najviše voleo da mi, ‘Podrži život’, ne moramo da postojimo. Najviše bih voleo da je taj državni fond dovoljan za sve, ali očigledno nije čim postojimo i mi i Šapićeva fondacija. A i to je malo..."
Postoje momenti kada se različite medijske realnosti stope u jednu, a ona je u ovom trenutku otelotvorena u ličnosti Vučića. Nažalost, taj unisoni ton je podrazumevao i apsolutni nedostatak bilo kakvog kritičkog tona
Uprkos opštem nacionalističkom ludilu Marijan Beneš je do poslednjeg daha ostao Jugosloven. Zbog toga je od "ponosa i dike" i "našeg prvaka" postao "ničiji" šampion, bio ponižavan i osramoćen, da bi ga tek posle smrti ponovo kovali u zvezde
Ovog puta ništa nije ličilo na crninu i sivilo, kišu, sneg, tragediju, čemer i jad januarskog Vučićevog puta od manastira Banjska do Lapljeg Sela i Pinkovog rijaliti prenosa iz te seoske hale. Predsednik Srbije sa svojim saradnicima sada nije delio pernatu živinu, telad, krave i vozila, kao posle ispovesti i jadikovki srpskih seljaka sa centralnog Kosova 20. januara, četiri dana posle ubistva Olivera Ivanovića. Tokom ove dvodnevne posete nizale su se reči o velikim infrastrukturnim ulaganjima – nule na brojevima vrtoglavo su se ređale
Vučićev govor, predstavljen kao najvažniji u njegovom životu, za Srbe na Kosovu nije doneo ništa novo. Jedino novo što smo čuli jeste da predsednik Srbije ima strah od sopstvene istorijske nebitnosti i da nema rešenje za Kosovo. Poraz je priznao kao da proglašava najveću pobedu i dobio aplauz
U decenijama kad ljudi grade tunele ispod mora i puteve po vrletima prema kojima je Grdelička klisura tek jarak, najbolje se vidi nemoć domaćeg graditeljstva, zapuštenosti države i struke, opšte nemoći, i niko, ama baš niko, ne može da me ubedi da to nema veze sa politikom, posebno kadrovskom
U javnosti se mnogo govorilo o tome zašto je episkop zahumsko-hercegovački napustio tu eparhiju, da li je to zaista bila njegova odluka ili je, iz ovih ili onih razloga, bio na to prinuđen. Da li on nekome smeta ili nešto smeta njemu? Možda je ipak bolje pitanje šta on za sobom ostavlja i možda je važnija ona tema da se ipak nešto sme i može – ma koliko svi pričali o crkvenoj disciplini i nesposobnosti laika da razumeju kako Crkva funkcioniše, te da se stvari ne mogu tako brzo menjati niti otvoreno kritikovati, a kamoli iskakati iz proseka
