Bivši radnici Državne bezbednosti Ratko Romić i Milan Radonjić, nakon dve osuđujuće presude, u februaru su pravosnažno oslobođeni za ubistvo Slavka Ćuruvije. Sada oni pišu tužbe na više adresa i traže odštetu zbog povrede časti i ugleda
Svesrpski sabor održan je u subotu i samo neka od pitanja nakon sabora su šta će biti sa devetim januarom i zašto vlast u RS pominje razdruživanje. Politički analitičar Cvijetin Milivojević kaže za „Vreme” da je cilj svega zapravo vraćanje Dejtonskog sporazuma na nultu tačku
Ova manifestacija je za jedne pokazatelj „učvršćivanja veza jednog naroda“, a za druge „odgovor na diplomatski poraz Dodika i Vučića u Ujedinjenim nacijama“ kroz usvajanje Rezolucije o Srebrenici
Bratislav Gašić se osam godina nakon seksističkog komentara zbog kog je smenjen sa funkcije ministra odbrane vratio u istu fotelju. Milutin Jeličić Jutka se pred decembarske izbore vratio u politički život Brusa. Mizogini komentari mogu se čuti i na društvenim mrežama, ali i u Narodnoj skupštini i u izbornoj kampanji. Zbog čega se u Srbiji za vređanje i uznemiravanje žena ne plaća politička cena
U subotu će se održati Svesrpski sabor po dogovoru predsednika Srbije Aleksandra Vučića i predsednika Republike Srpske Milorada Dodika. Širom Srbije igraće se folklor, a ujutru u Hramu Svetog Save biće moleban. Prema rečima predsednika Vučića odrediće se i svi zadaci po pitanju izgradnje u Donjoj Gradini i u Beogradu Muzeja žrtava Jasenovca
Niti se u Beogradu na javnom servisu i u privatnim medijima vide Niš, njegovi problemi i ljudi koji se bave politikom na lokalu, niti nekog iz Beograda zanima lokalna politička scena. Ovo je poruka za političare, ali i za medije za koje svet prestaje kod robne kuće Ikea, kako je to jednom prilikom rekao doktor Milić
Jedno je sigurno: ni u jednom većem gradu se opozicioni tabor nije toliko približio onima koji uz “Ne može nam niko ništa” slave sigurne pobede. I pitanje je da li bi efekat bio uopšte postignut da su sve te stranke nastupile udruženo, kao što je bio slučaj u Novom Sadu. Kako god da bude, Nišlije su kroz Srbiju prošetale kao Zona Zamfirova kroz čaršiju
Pozivajući se na istraživanje koje je sproveo Institut za javno zdravlje Srbije “Dr Milan Jovanović Batut”, dr Ivica Mladenović kaže za “Vreme” da je u Srbiji od kockanja zavisno oko 0.9 odsto punoletnih osoba, što je oko 50.000 kockara kojima je potrebno bolničko lečenje. A da bismo dobili broj onih koji su u riziku da razviju bolest zavisnosti, taj broj je potrebno pomnožiti sa pet, pa se tako dolazi do broja od 200.000–250.000 ljudi koji su potencijalno ugroženi
Zašto nekoliko urednika srpske Vikipedija zajednice smatra da je neutralnost kao osnovni princip funkcionisanja ove enciklopedije narušen i zbog čega su se obratili Zadužbini Vikimedija sa sedištem u San Francisku
Ma koliko rukopisna periodika delovala strano današnjim generacijama, ona je imala veliku ulogu u očuvanju morala kod učesnika Prvog svetskog rata, tim pre što je inicijativa retko dolazila od nadležnih vlasti već su sami akteri pokrenuli listove ne bi li prekratili časove dokolice i razonodili se u ta sumorna vremena. Ona na najbolji način ilustruje šta im je bilo na pameti, koje su emocije preovladavale i na koji način su pokušali da zaborave na svakodnevicu
“Evropa će igrati sve manju ulogu u globalnoj politici u budućnosti. Ne samo da imamo smanjenje populacije, već i premeštanje globalnih sila. Čak i sa Bajdenom, nekim njegovim naslednikom ili sa Trampom, politika SAD će biti drugačija u odnosu na prošlih pedeset, šezdeset godina. Tu su globalizacija, lanci snabdevanja, različiti interesi u Pacifiku, Kina, Tajvan… SAD su oduvek bile i transatlantska i pacifička nacija. Dakle, okret ka Aziji nije nova stvar. I na to mi Evropljani moramo da pronađemo odgovor”
Rečenica “Moj je život bio težak, ali ja sam ga živio radosno”, koju je Josip Broz Tito rekao Vladimiru Velebitu, bila je razlog što je Boris Rašeta deset godina istraživao život ove jedinstvene istorijske ličnosti, da bi sve to pretočio u knjigu Tito, povjerljivo i osobno, čije delove “Vreme” ekskluzivno objavljuje u ovom feljtonu
Jelena Ćuruvija: Istina o ubistvu mog oca je za našu političku stvarnost preteška „Mog oca nema već 25 godina. Izgleda da nam se nameće baš takva formulacija. Da kažemo „nema ga“, kao da je bio pa prošao, sam od sebe nestao, da ne ponavljamo da je ubijen, streljan, likvidiran…, rekla je za Cenzolovku Jelena Ćuruvija Đurica, ćerka ubijenog novinara Slavka Ćuruvije, povodom tužbe bivšeg funkcionera Resora državne bezbednosti Milana Radonjića protiv fondacije koja nosi ime njenog oca i koju je ona osnovala. Dodaje da četvrt veka pravosuđu ove zemlje nije bilo dovoljno da utvrdi ko je odlučio da njenog oca “ne bude” i ko je tu odluku sproveo. „Računa se, međutim, da je to sasvim dovoljno vremena da zaboravimo kako i zašto ga nema ili barem da izgubimo volju da zapitkujemo. Možda društvo i može da se natera na zaborav, ali ja koja nosim teret „prokletstva“ ćerke žrtve političkog ubistva, ne mogu i neću“, kaže Ćuruvija Đurica i dodaje: „Ne mogu da prihvatim da je sudska istina, koja kaže samo da istine nema, da ne može da se zna, i moja istina. Ne mogu svoj um i srce da očistim od svega što sam saznala, čula i videla u ovih predugih 25 godina i da se pravim kako nisam došla do „vansudske“ istine. Do iste one do koje bi došlo i pravosuđe – u nekoj drugoj zemlji, u nekom drugom vremenu“. Ocenjuje da je takva istina za naše sudove neizreciva. „Za našu političku stvarnost, takva istina je nepotrebna, čak štetna. Preteška je. Lakše je da se i meni zabrani da znam istinu. Da mi se zapreti ne bih li je zaboravila. Ili barem zaćutala. Od mene se valjda očekuje da pustim da mi otac počiva u miru na način koji neće uznemiravati njegove ubice", navela je Jelena Ćuruvija. Ističe i da je znala da ubistvo Slavka Ćuruvije nije samo njen gubitak i da istina o tom ubistvu, kao i pravda što bi iz te istine proizašla, nije potrebna samo njoj, nego celom društvu. „Znajući to, inicirala sam osnivanje fondacije s imenom Slavka Ćuruvije, kojoj je zacrtan cilj da doprinosi stvaranju društva u kojem novinarstvo neće biti smrtonosna profesija. U kojem će reč biti slobodna, a sudstvo nezavisno. U kojem će ubice stizati pravda. Sada tu fondaciju tuže i guše. Zašto? Prosto je – može im se. Može im se da zahtevaju kažnjavanje svih nas koji smo tražili istinu i pravdu. Da nam to više ne padne na pamet", naglasila je jelena Ćuruvija. [caption id="attachment_4685180" align="aligncenter" width="1440"]Živimo pakao.
Doćiće dan kada će nas ubijati od batina i onda nas tužiti jer ih boli ruka. https://t.co/9nBrJRC3ba — Dexi (@Stosic_Dejana) June 10, 2024
Srbijo, stidi se...
''Mog oca nema već 25 godina. Izgleda da nam se nameće baš takva formulacija. Da kažemo 'nema ga', kao da je bio pa prošao, sam od sebe nestao, da ne ponavljamo da je ubijen, streljan, likvidiran...'' Jelena Ćuruvija. pic.twitter.com/BFfPcrwX6H — Srđan Crnjanski (@CrnjanskiSr) June 11, 2024
Jelena Ćuruvija: Istina o ubistvu mog oca je za našu političku stvarnost preteška „Mog oca nema već 25 godina. Izgleda da nam se nameće baš takva formulacija. Da kažemo „nema ga“, kao da je bio pa prošao, sam od sebe nestao, da ne ponavljamo da je ubijen, streljan, likvidiran…, rekla je za Cenzolovku Jelena Ćuruvija Đurica, ćerka ubijenog novinara Slavka Ćuruvije, povodom tužbe bivšeg funkcionera Resora državne bezbednosti Milana Radonjića protiv fondacije koja nosi ime njenog oca i koju je ona osnovala. Dodaje da četvrt veka pravosuđu ove zemlje nije bilo dovoljno da utvrdi ko je odlučio da njenog oca “ne bude” i ko je tu odluku sproveo. „Računa se, međutim, da je to sasvim dovoljno vremena da zaboravimo kako i zašto ga nema ili barem da izgubimo volju da zapitkujemo. Možda društvo i može da se natera na zaborav, ali ja koja nosim teret „prokletstva“ ćerke žrtve političkog ubistva, ne mogu i neću“, kaže Ćuruvija Đurica i dodaje: „Ne mogu da prihvatim da je sudska istina, koja kaže samo da istine nema, da ne može da se zna, i moja istina. Ne mogu svoj um i srce da očistim od svega što sam saznala, čula i videla u ovih predugih 25 godina i da se pravim kako nisam došla do „vansudske“ istine. Do iste one do koje bi došlo i pravosuđe – u nekoj drugoj zemlji, u nekom drugom vremenu“. Ocenjuje da je takva istina za naše sudove neizreciva. „Za našu političku stvarnost, takva istina je nepotrebna, čak štetna. Preteška je. Lakše je da se i meni zabrani da znam istinu. Da mi se zapreti ne bih li je zaboravila. Ili barem zaćutala. Od mene se valjda očekuje da pustim da mi otac počiva u miru na način koji neće uznemiravati njegove ubice", navela je Jelena Ćuruvija. Ističe i da je znala da ubistvo Slavka Ćuruvije nije samo njen gubitak i da istina o tom ubistvu, kao i pravda što bi iz te istine proizašla, nije potrebna samo njoj, nego celom društvu. „Znajući to, inicirala sam osnivanje fondacije s imenom Slavka Ćuruvije, kojoj je zacrtan cilj da doprinosi stvaranju društva u kojem novinarstvo neće biti smrtonosna profesija. U kojem će reč biti slobodna, a sudstvo nezavisno. U kojem će ubice stizati pravda. Sada tu fondaciju tuže i guše. Zašto? Prosto je – može im se. Može im se da zahtevaju kažnjavanje svih nas koji smo tražili istinu i pravdu. Da nam to više ne padne na pamet", naglasila je jelena Ćuruvija. [caption id="attachment_4685180" align="aligncenter" width="1440"]Živimo pakao.
Doćiće dan kada će nas ubijati od batina i onda nas tužiti jer ih boli ruka. https://t.co/9nBrJRC3ba — Dexi (@Stosic_Dejana) June 10, 2024
