Kada se situacija malo smirila, odlazim kod jednog albanskog prijatelja u Prištini. Njegova majka mi kaže: "Niste smeli tuć našu đecu. Mi đecu ne damo." Pokušavam da se branim: "Ali đeca su nas napadala kamenjem i na gore načine." – "Znam, mi smo na njih vikale i mi bismo ih kaznili i smirili, ali kada ste vi udarili na našu đecu…" Ostadoše ove reči da vise u vazduhu
I pored toga što je najdugovečniji gradonačelnik Balaševićevog grada, što ne silazi sa lokalnih ekrana i novinskih stubaca, što se visoko vinuo u političkom životu zemlje, Vučević i dalje odaje utisak čoveka koji se na tom mestu našao sasvim slučajno. Kao da je neko organizovao katastrofalno loš kasting i izabrao potpuno pogrešnog glumca za glavnu ulogu
Vakcine imamo, ali krivu zaražavanja nikako da zaravnamo. Godinu dana proveli smo u anksioznosti i strahu, a mnogi su bez nekoga ostali… Kraj još nije na vidiku, prete novim merama. Predsednik se ne menja, za razliku od virusa koji uporno mutira
"Aleksandar Vučić je toliko nervozan jer nema odgovor na slučaj Jovanjica i sada pokušava da na sve moguće načine opere tragove koji vode do vrha države i do njegovog brata"
Ozbiljno bih se zapitao gde to fundamentalno grešim ako sam dospeo dotle da u poređenju s mojim idejama čak i one Gorana Vesića deluju kao primeri prosvećenosti
Deveti mart je bilo gubljenje nevinosti – ona tačka posle koje više nema nazad. Zemlja se nakon toga raspala u moru krvi, a mi smo preko noći odrasli znajući da više ništa neće biti isto. Posle se desio Vukovar, zatim Sarajevo, onda Srebrenica, Oluja, Kosovo i bombardovanje
Od lidera opozicije sa početka devedesetih neki više nisu živi, neki nisu na javnoj sceni, a i oni koji jesu, bolje bi bilo da nisu. Kako stvari stoje, kada se jednog dana nešto u ovoj zemlji bude temeljno menjalo, to će učiniti oni koji su dovoljno mladi da 9. mart u sećanju i nemaju. Što možda i nije loše, ostali su previše zatrovani istorijom
Četiri filma snimljena tokom pandemijskog "lokdauna" koji su se, sa raznolikim uspehom, othrvali naizgled nesavladivim ograničenjima
"Juna 1968. sve je počelo od incidenta u studentskoj menzi na Novom Beogradu, Devetog marta okidač je bio jedan glupavo osion TV Dnevnik, 1996-97. bahatost u pokušaju da se prikrije krađa na lokalnim izborima, a Petog oktobra drzak zahtev za drugim krugom izgubljenih izbora. Tu lekciju Vučić je naučio bolje nego Sociologiju sporta (iz koje ima čistu desetku), što se vidi po tome kako prikoči na vreme čim namiriše opasnost od ‘ulice’. Tako je bilo jula prošle godine kada je u roku od 15 minuta povukao odluku da zatvori studentske domove ili nedavno kad se odustalo od likvidacije studentskih poliklinika. Nešto slično se dogodilo i posle Balaševićeve smrti, kad se neustrašivi predsednik ućutao kao miš jer se setio svoje izjave o ‘jeftinoj fukari’, posle koje bi paradiranje saučešćem moglo da razjari iskreno ožalošćene ljude na ulicama"
Najpoznatiji dvorac u Vojvodini, Fantast Bogdana Dunđerskog, prošlog vikenda zatvorio je svoje kapije za posetioce i tako dodatno pokrenuo interesovanje javnosti za sudbinu ovih objekata kulturne baštine
Ako su mnogi među istoričarima i filmskim kritičarima ćutali do sada, vreme je da progovore ne toliko o filmu, nego o genocidu u NDH, i da se bore za izgradnju narativa o toj prošlosti koji neće da deli nego da ujedini, i to ne samo na nacionalnoj osnovi, nego na transnacionalnom zajedničkom deljenju istih vrednosti i istog pristupa suočavanju s prošlošću: bez upoređivanja i hijerarhizacije žrtava, bez mešanja Drugog svetskog rata i ratova devedesetih, bez negiranja zločina koji su protiv drugih počinjeni u naše ime
