Krizni štab je dužan u svakom smislu, pa tako i moralnom, da se javnosti najzad obrati, da objasni zašto je do ovakvih razmera epidemije kod nas došlo i šta je učinjeno da do toga ne dođe. I kako i šta raditi nadalje
"Došlo je do relatizovanja ratnih zločina i prebrojavanja žrtava, isticanja da je najviše Srba bilo u Hagu bez odgovora zašto je to tako. Na televizijama sa nacionalnim frekvencijama pojavljuje se galerija likova koji svašta pričaju, advokati koji pojma nemaju o čemu govore, ali uporno ponavljaju da je Tribunal ‘politički sud’, ‘sud samo za Srbe’. Ima čak i onih koji prete da će uraditi ovo ili ono ako im neko kaže da su ratni zločinci. Ja se nadam, ipak, da će brzo tome doći kraj, bez obzira što su na vlasti neki ljudi koji su mnogo doprineli svemu onom što se događalo za vreme ratova"
Baš kao Đogani, i Jovanka je svedok epohe, samo je bila živa sahranjena i ućutkana mnogo pre smrti
Arhitektom savremenog "globalnog džihada" može se smatrati Mustafa Setmariam Nasar, poznat kao Abu Musab al Suri (na slici iznad). On je još pre dve decenije pisao da će sledeću fazu džihada obeležiti terorizam koji će izvoditi pojedinci sa krajnjim ciljem uspostavljanja islamske države. Njegova teorija bila je primenjena u praksi
Da li će Memorijalni centar Jasenovac čiju su izgradnju najavili Vučić i Dodik biti u službi odavanja pošte žrtvama, istorijskog pamćenja, nauke i otkrivanja istine, ili mesto za okupljanje nacionalističkih hodočasnika i potkosurivanje neraščišćenih računa sa Hrvatima, sve u duhu "srpskog sveta" koji bi trebalo da se okreće oko aktuelnog predsednika Srbije
Novi "vikend sukob" na granici/ administrativnom prelazu između Srbije i Kosova i Metohije, na prelazu Jarinje, nije doneo ništa novo. Ali, pokazao je da kosovska strana uz pomoć i prećutnu podršku Zapada zaokružuje svoju vlast na celoj teritoriji južne srpske pokrajine, a srpska strana to koristi za dodatno jačanje svog rejtinga
Istančani realizam kosovskih debitantkinja podstiče na razmišljanje, a utisak koji ostavljaju njihovi filmovi traži promene svesti, pre svega – o mestu hrabre žene, svake žene – u društvu kojem zajedno težimo
Možda nije videla drugi izbor, možda nije umela bolje, tek Angela Merkel je protežirala Aleksandra Vučića kao svog najboljeg đaka iako nije naučio nemački, što joj je obećao. Oproštajna poseta Beogradu nosila je u sebi mnogo simbolike, a malo suštine. Kada se podvuče crta, bilans kancelarke u regionu teško da zaslužuje prelaznu ocenu
Zašto je politička tema broj jedan u regionu? Čija je to odgovornost? Šta se, kada se podvuče crta, desilo u Crnoj Gori? Zašto se sve češće čuju glasovi velikodostojnika SPC u kojima se zalažu za jasnu odvojenost Crkve i države? Koje su poruke, kada je o tome reč, koje šalje patrijarh Porfirije u prvih šest meseci svog stolovanja? Ima li onih poruka koje bi uticale na promenu u društvu? Odstupa li Crkva od samoviktimizacijskog narativa? Koliko se ta postavka razlikuje od postavki ove vlasti?
U glavnotokovski film Belmondo je uneo dodatno naglašenu ekspresivnost, zaraznu energičnost, te neprikrivenu osećajnost i cinizam zaumnije podvrste, važne sastojke francuskog "novog talasa" u godinama pojave i inicijalne evolucije. Međutim, iako će ubrzo potom postati zvezda glavnog toka, i to u kontekstu nesporno profesionalne kinematografije jasnog profila i promišljenih stremljenja i u pravcu komercijalnog filma, Belmondo je pomalo iznenađujuće insistirao i na neizostavnom poštovanju forme u glumačkom pristupu
"Ono što je blizu realnosti jeste da je predsednik razgovarao sa licima koja su prisluškivana, da teme nisu bile vezane za fudbalsku igru, ali jesu za lica koja se motaju oko stadiona, a povereno im je fizičko sprovođenje političkih naređenja. U trenutku kad bilo ko od aktera "padne" iz razloga koje vlast ne kontroliše ili to čini samo delimično – kao što je to slučaj sa Jovanjicom, Belivukom ili Nebojšom Stefanovićem – otkriva se afera, redovno je obelodanjuje predsednik i gradi se manje ili više fantastična priča čiji je cilj da se predsednik zaštiti koliko je moguće, na način u koji će najveći broj birača poverovati"
Povlačenje Amerike iz Avganistana više prati kritika samog izvlačenja nego samog rata, uz pitanja kako će činjenica da su prvi put od poraza Sovjetskog Saveza u Avganistanu 1989. godine džihadisti preuzeli jednu zemlju od neke velesile uticati na džihadiste od Kabula do Mogadiša, u konfliktima koji su više posledica nego uzrok duboke krize, koju tako plastično ilustruje pobedničko šenlučenje u Kabulu
