Vladimir Putin je Emanuelu Makronu rekao da se Zapad ne meša u unutrašnje stvari Belorusije. Kada je trećeg dana protesta u Belorusiji Aleksandar Lukašenko tražio pomoć od Putina, rečeno mu je da je Rusija spremna da štiti belorusku zapadnu granicu od NATO-a. Time je jasno rečeno šta je šta, i šta je čije, da je Belorusija "unutrašnje dvorište" Rusije
Omladina je bila zadojena rokenrol fenserajem, ređali su se koncerti ko na traci, Sisters of Mercy, Strenglers, Godfathers, The Fall, Mission, Tina Turner, Motorhead, pa malo do Zagreba na Bouvija i Ramonse, duvkica, zezanje-smejanje, a oko nas veseli plamičak počinje da se širi, balvan revolucije iza ćoška, Vuk, Šešelj i Mirko Jović u Pazovi. Beograd je bio u tihom previranju po rubovima društva koje gubi kompas
U ovoj nepouzdanoj hronologiji rekonstruisanoj kroz izmaglicu alkoholnih i hašišnih isparenja, prvi pouzdan datum koji se javlja u sećanju zapravo je već majski, onaj kada se održavaju "prvi slobodni izbori" u Hrvatskoj, nakon kojih ćemo se probuditi u jednom olovnom ponedeljku, i to će zapravo biti Dan Prvi naših novih života, što možda još nismo znali, ali smo slutili, naročito oni među nama s nekom urođenom ili stečenom falinkom, po merilima Novog poretka, impersoniranog kroz nakaznu obrazinu jednog zlog i tupoumnog starca
U posljednjih dvadesetak godina često se vozim trajektima između Kamenara i Lepetana. I svaki se put zagledam u ono brdo iznad Kamenara, malo desno od trajektne luke, pa pogledom pokušavam prepoznati vikendicu u kojoj smo dočekivali novu 1990. Uzalud, nemam se za što pogledom uhvatiti. Pamtim samo unutrašnjost kuće, u koju više nikad neću ući. Nitko od onih s kojima sam dočekao 1990. nije danas u Sarajevu, nitko osim mene nije ni u bivšoj Jugoslaviji. Vrijeme koje je u međuvremenu prošlo duže je od vremena naših života, premda se ponekad učini da je sve bilo jučer i da rat još nije ni počeo
U Sloveniji se održava izložba banjalučkog slikara čiji je kustos Beograđanin
Umesto omaža za stotu godišnjicu rođenja Sergija Lukača (1920–2004), pedagoga, autora i urednika, koji je obeležio uspon našeg novinarstva šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih, ovde prenosimo u celini njegovo sećanje na vlastitu mladost u Mostaru, poput nekog prizivanja feniksa, napisano u trenutku kada je grad njegove mladosti još nosio sveže ožiljke još jednog rata i razaranja
Slobodan Milošević je obećavao brze pruge Srbije, a Aleksandar Vučić da će se vozom stizati do Niša za sat i 20 minuta. Takođe, obojica su u raznim prilikama znali da se hvale stopama rasta: dvostruko višim od najviših u Evropi, odnosno najvećim privrednom rastom u Evropi – kako kad i kako koji. Milošević i Vučić su delili i isti odnos prema opoziciji, "spoljnim" pritiscima, domaćim neprijateljima, slobodi medija i još mnogo čemu drugom. Ipak, postoje i velike razlike. Između ostalog, Milošević je imao neuporedivo samostalnije saradnike od Vučića, partijske disidente i retko kad se pojavljivao u medijima. Sve to je danas nezamislivo
Palma je prvi put priznao da je sa porodicom preležao koronu. Uz to je zamerio političarima iz vlasti koji su rado na društvenim mrežama delili svoje slike iz bolnice, očekujući sažaljenje ili simpatije birača. Dakle, pojavila se izjava koja stidljivo ukazuje na manipulisanje javnošću putem društvenih medija. Opa, bato!
