Kao avangardista i modernista bio je deo intelektualne slovenačke elite, pobunjenik koji je "osnivao pozorišta i ostavljao ih u ruševinama", politički jeretik, borac za jedinstveni jugoslovenski kulturni prostor, pisac, reditelj i pedagog koji je umeo da zatvori krugove svojih lutanja
"Nikad nisam voleo ljude negativnog naboja, ali osećam se bespomoćnim da se dan za danom moram boriti za sve u životu, i osećam da više ne činim ništa da bih izronio iz ove nemoći, iz ovoga stanja bespomoćnosti. Umorio sam se. Iscrpljen sam"
"Mene je životno iskustvo na vlastitoj koži naučilo do čega dovodi onečovječivanje ljudi i svođenje na sasvim slučajnu etničku pripadnost. Moj otac je ubijen 1991. u Vukovaru jer je bio Hrvat, ali isto tako je mogao biti ubijen jer je bio Srbin u Varivodama, Bošnjak u Potočarima, Albanac na Kosovu. U tom ludilu njega nije spasila ili ubila niti jedna njegova druga ljudska karakteristika, njegov identitet bio je sveden samo na to, i ja bih valjda bila potpuno luda i slijepa da pristanem slijediti i dalje takvu politiku i takav pogled na svijet koji je nama uništio živote"
Marija Antoaneta, Elizabeta Prva, Apisova udovica, Crvenkapa i ostale nikada nisu nosile slovačku narodnu nošnju, osim na fotografijama Pavela Surovog
Dok društva pokušavaju da zaštite javno zdravlje uredbama o obaveznom nošenju zaštitnih maski, ograničavanjem kretanja ili interakcije ljudi, kovid 19 na način koji odavno nije zabeležen pokazuje da pandemija nije samo medicinska, već i socijalna kataklizma. Virus utiče na sve aspekte života širom sveta: na potrese u porodicama, raskide prijateljstava, krize vlada i ekonomiju, na socijalne odnose i na način na koji moderni svet funkcioniše
Politika prema Srbima van matice treba radikalno da se preokrene. Prvi element takvog preokreta jeste definitivno i neopozivo menjanje lokacije te politike: umesto u Beogradu, ona treba da se vodi u srpskim zajednicama van matice
U pomoći unesrećenima nije bilo ni diskriminacije ni patologije – svi su pomagali svima, niko nikoga nije pitao za nacionalnost, tragedija je unela duh jednakosti, ne tako čest na ovim prostorima. Ali, politički potresi tek slede
"Ovih dana, sa raznih strana, poručuju mi da treba da dam ostavku. Ne bi mi to bilo teško, mogao bih lako da se sklonim pod nadstrešnicu Akademije i da se u miru bavim svojim istraživanjima. Ali, ne radi se o meni, već o instituciji i stvorenom ljudskom kapitalu koji bi se urušili"
"Socijalna umetnost se ovde uvek brkala sa socijalističkim realizmom, znaš ono, srećni radnici, presrećni seljaci. Naravno da je građanstvo steklo averziju prema tom terminu. A slikarstvo ne može da bude angažovana umetnost jer je njegova publika mala"
Da li ste doživeli trenutak prave, sveobuhvatne, samodovoljne sreće? Ne mislim na osećanje zadovoljstva, radosti, ispunjenosti. Ja ovde mislim na trenutak u koji je sabijena sva sreća ovog sveta, u kome ne postoji ništa drugo do pulsirajuća sreća, trenutak u kome bismo hteli da zaustavimo vreme, jer lepše, bolje, srećnije biti ne može
Pandemija je učinila da mnoge stvari radimo po prvi put verujući da ih radimo poslednji put, jer „čim ovo prođe" vraćamo se na staro. Neki mudriji upozoravaju da neće proći ni kad prođe, odnosno da su neke promene na koje nas je virus prisilio večne
"Bez dileme, međutim, mogu da odgovorim da su najprogonjeniji poslednjih godina, svuda, migranti. Progonjeniji su i od Vučića, da izvinite. Naspram njih se grade ogromni zidovi, kopaju kanali, rastežu bodljikave žice. Puštaju se besni psi. Jurišaju policajci sa pendrecima i gasnim bombama. Upotrebljava se i smrtonosna municija"
