Samo nam je još to falilo. Pravi hladni rat, kao iz šezdesetih: uhvatilo špijuna, nadigla se galama, čovek priznao, dobio tri godine i šta sad? Ono što nismo doznali – niti ćemo – jeste šta je to čovek špijao, s kim je bio na vezi, je li radio sam i već sve što u takvim hladnoratovskim pričama ide
Pobeda desničarskog kandidata Norberta Hofera dala bi podstrek svim evropskim desničarskim partijama i mogla bi da se ispostavi kao početak kraja Evropske unije i demokratije kakvu danas poznajemo
Stereotip je, ah, toliko prijatan, toliko prisan, topao takoreći; čak i ako ne širi oko sebe blagovonje, ipak odiše nečim poznatim i dragim, našim: na svako pitanje, za svaku situaciju, za svaku nedoumicu imati sve već razmišljeno, pa ko ima srca da to odbije i da neku stvar sam razmatra iz početka
Poslednja knjiga Mirka Kovača je više nego upečatljiv završni akord dugogodišnjeg svođenja računa sa sobom i svojom epohom
"Moj filmski stil je mešavina tragičnog i komičnog, humora i užasa. Valjda je to deo mene; biće da sam i sam takav... Uzgred, mislim da je smeh oblik jaukanja. Čovek se ne smeje nečemu što ga ne dotiče; i obratno: smešno mu je ono što ga boli, ma koliko, inače, bilo krvavo" "Deo šezdesetosmaša je postao vlast: Bil Klinton, Joška Fišer... O našim šezdesetosmašima-kolaborantima, koji su se utopili upravo u ono protiv čega su se borili ‘68, da i ne govorim. A mi ostali? Naša jedina krivica je što smo – izgubili... Da, mi smo gubitnici"
Niko ne veruje da će Severna Koreja zaista nuklearnim oružjem da napadne Sjedinjene Američke Države. Niko ne veruje da bi, čak i u slučaju da se to desi, neka korejska raketa sa nuklearnom bojevom glavom mogla da probije američki raketni štit. Čini se da su objava ratnog stanja i pretnje Pjongjanga Južnoj Koreji puko zveckanje oružjem. Pa ipak...
Na Ciriškom univerzitetu u Švajcarskoj prošle godine održana je Međunarodna konferencija "Komunizam viđen kroz autobiografiju: Privatnost i ideologija u retrospektivi". Na njoj je učestvovao i sociolog Aleksa Đilas, koji je održao predavanje na ovu temu, u kontekstu ličnih iskustava iz vremena služenja vojnog roka u JNA krajem sedamdesetih godina prošlog veka
"Mojim prelaskom u Zvezdu, Budućnost je, osim postavljanja reflektora na gradskom stadionu, dobila i veliko obeštećenje. Pored toga, Miloš Slijepčević je pristao i na to da, u sklopu mog prelaska u Zvezdu, Robne kuće Beograd preuzmu titogradsku fabriku tekstila Titeks, sa sve magacinima prepunim Titeksovih džempera i ostale garderobe. Smiješno zvuči, znam, ali, vjerujte, čak i u odnosu na ugovore koje potpisuju današnji fudbaleri, moj ugovor sa Crvenom zvezdom nije bilo tako loš"
Desetine hiljada ljudi pobeglo je od građanskog rata u Siriji u susedni Liban. Njihove priče govore o krvavom sukobu, koji, čini se, može da se okonča samo potpunim porazom jedne strane. Čuje se priča o pravdi i nepravdi koja počiva na iskonskom sukobu šiita i sunita koji se sa novim žarom širi čitavim regionom
Biznismen Ratko Knežević tvrdi da je francuski obaveštajac Arno Danžan "omiljeni" prijatelj Mila Đukanovića i Stanka Subotića. Navodno je upravo on omogućio Subotiću da se uprkos poternici Interpola nesmetano kreće Francuskom, organizovao susret Đukanovića i predsednika Francuske Nikole Sarkozija, svesrdno pomogao da Tomislav Nikolić rasturi Srpsku radikalnu stranku i sve vreme održavao prisne kontakte i sa Čedomirom Jovanovićem i Bebom Popovićem, kao i sa Hašimom Tačijem. Ako je suditi po Kneževićevim iskazima, Danžan je u raznoraznim političkim i kriminalnim peripetijama na Balkanu odigrao ključnu, gotovo mitsku ulogu
Uzbuđenje nikad nije nedostajalo, bunt se nije izgubio, rhythm’n’blues je uvek ostao za ponos. Srećom, nisu se (samo)uništili. Od Prstena naniže, preživelo je i pregršt snažnih i važnih pesama; uvek iznova citiram poneki od stihova koje Cane izvikuje, i ložim se kad god Anton oplete žice
