Jedino što ultradesničara razlikuje od tipičnog ekstremno agresivnog navijača je to što nikada neće priznati da je ono što zagovara nasilje. On će zahvaljujući svom obrazovanju i elokvenciji naći bezbroj eufemizama i drugih oblandi u koje će pažljivo zamotati svoja uverenja, ne bi li pokušao da sakrije njihovu suštinu, bez obzira na to da li je ona homofobna, rasistička, klero-fašistička ili, prosto – nasilnička
Šta je sve najavljivano, rečeno i učinjeno
Biznismen Ratko Knežević tvrdi da je francuski obaveštajac Arno Danžan "omiljeni" prijatelj Mila Đukanovića i Stanka Subotića. Navodno je upravo on omogućio Subotiću da se uprkos poternici Interpola nesmetano kreće Francuskom, organizovao susret Đukanovića i predsednika Francuske Nikole Sarkozija, svesrdno pomogao da Tomislav Nikolić rasturi Srpsku radikalnu stranku i sve vreme održavao prisne kontakte i sa Čedomirom Jovanovićem i Bebom Popovićem, kao i sa Hašimom Tačijem. Ako je suditi po Kneževićevim iskazima, Danžan je u raznoraznim političkim i kriminalnim peripetijama na Balkanu odigrao ključnu, gotovo mitsku ulogu
Šešelj je prvi na spisku onih koji su titulu dobili u (još) mirnodopskom periodu. Devet godina kasnije, 9. decembra 1998. Đujić je zatražio oproštaj od srpskog naroda za "učinjenu grešku prilikom imenovanja Vojislava Šešelja za četničkog vojvodu"
Nekoliko velikih svetskih listova je tokom leta slalo reportere u Beograd, kako izgleda, talentovanije i rafiniranije od onih mnogobrojnih klišetizirano instruisanih "bad guy – good guy" ratnih izveštača koji su ovuda prolazili
Šest godina posle Šešeljeve predaje Hagu i dve godine posle početka suđenja, izvesno je jedino da ničeg izvesnog nema. Presuda za nepoštovanje suda samo je epizoda koja ništa ne menja na stvari. Baš kao i februarski prekid suđenja, ona bi mogla da pomogne Tužilaštvu da se koliko-toliko sabere, ali i da doprinese Šešeljevoj samouverenosti koje ni do sada nije manjkalo
Izvor glavnine ovdašnjeg antiamerikanizma je u nekoj vrsti frustracije zarad neispunjene želje za identifikacijom
"Intelektualac je kategorija s kojom je, po mom mišljenju, završeno. Svaki intelektualac ima neku instituciju iza sebe. Adorno je imao radio. Zola je imao novine. Štampa je bila institucija koja je omogućila ulogu nekih intelektualaca. Nisam ubeđen da još ima institucija koje imaju takvo mesto, odnosno koje održavaju intelektualnu funkciju"
Sve što se zbivalo proteklih dana, po opštoj oceni hrvatske javnosti, svedoči da je Sanader i na samoizabranom kraju svog drugog mandata jednako bahat i bezobrazan kao i na početku. Prvo, nije građanima objasnio zašto je baš sada gotova "njegova dionica". Drugo i još bezobraznije, zastupnicima u Saboru je poslao tek komad papira na kojem piše da on "podnosi ostavku" i ništa drugo, a nije se udostojio ni da se pojavi u tom istom "visokom domu", makar da im kaže: "Šta me gledate?"
Zar postoje studije prava koje polaznike uče metodi koju je profesor u prošlom broju "Vremena" demonstrirao? Imao je pred sobom ono što sam ja napisala i potpisala, ali je odlučio da, umesto onog što sam objavila, napadne ono što tobož "mislim" i "verujem"
Ne kaže se džaba da "prilika čini lopova": olako legitimizovanje intervenisanja u javni prostor iz lagodne zavetrine anonimnosti je i otac i majka ove invazije ništavila
