Na pitanju Parade ponosa prelama se odnos društva prema nasilju jačih nad slabijima, smisao svih do sada sprovedenih reformi i najvažnije – snaga države da zaštiti samu sebe i vlastite zakone. Jer, ako ovo jedno, pitanje država nije u stanju da reši, kako će izaći na kraj sa neizvesnošću izbornih rezultata, kosovskim pitanjem i napretkom ka Evropskoj uniji
Rat u Libiji zatekao je priličan broj naših građana. Većina se početkom rata evakuisala, ali neki su ostali u Tripoliju i mestima zapadno od glavnog grada, gde mesecima nije bilo sukoba, nadajući se da će se sve nekako završiti, razmišljajući o nepodignutim platama i deci kod kuće koju treba školovati. Neki od njih su u Libiji godinama, i jednostavno nisu hteli da napuste bolnice u trenucima kada su tamo bili najpotrebniji. Bilo je onih koji se nisu na vreme evakuisali, a kasnije se nisu usudili da krenu prema Tripoliju jer su putevi bili nesigurni
Odgovor na pitanje iz naslova glasi – Nisam ničija. Mislim da je cela stvar zapravo u tome, i ako postoji tajna nekog uspeha, onda je ona u tome. A to nije pitanje odluke, već moje ličnosti
Postoji jedna jako uspešna mala privatna firma koja je, eto, uz veliki trud i zalaganje, dobre procene i visprene poteze, insajderske informacije i pomoć dobrih ali uticajnih ljudi uspela da ostvari impresivan uspeh
Teško je ovde za bilo koga reći da nije napravio karijeru u "Miloševićevoj eri", bila ona preduzetnička, politička, čak i novinarska... Kad da je napravi? Mandat Kameruna Mantera podudario se srećno, u suštini, s periodom kada je srpskim preduzetnicima srpsko tržište postalo tesno i kad je otpala teza da su oni protiv evroatlantskih integracija radi zaštite sopstvenih monopolskih interesa, u strahu od Evrope i bilo kog drugog sveta, izuzev Rusa
Otvaraju joj vrata, mrko gledaju i u pravcu Kalenićeve pijace i u mom pravcu, ka Makenzijevoj, zaobilazi ih baka s cegerom plavog patlidžana. Njih trojica, to je najmanje što vidim: jedan motri u oba pravca, jedan barata oko zadnjih desnih vrata automobila, motreći takođe, a treći vozi i sve to o mom trošku, osim frizure, nadam se, ali nešto nisam siguran. Nadam se da je barem frizura zapažena na skupu nesvrstanih
Policiju koriste za razne stvari, što je već postalo neprijatno. Kažu da ih treba bolje plaćati, pa se neće osvrtati za tezgama. Ili je o nečemu drugome reč?
Shvatio sam da je Dinkić ogovarao Tadića, da su svi ogovarali Koštunicu, da je Palma raskrinkan kao Arkanov čovek, da su Nikolić i Vučić oduvek bili protiv Šešelja i još svašta nešto što sam i sam znao, kao i većina građana u Srbiji, a ponešto od toga sam znao i bolje nego američki izveštači
Da Srbija ima većih problema od gej parade niko ne spori. Ali, vlast koja se pravda teškim ekonomskim i političkim trenutkom, prenebregava da je stvaranje povoljnog političkog i ekonomskog ambijenta – njen posao i da snosi (verovatno najveći) deo odgovornosti što Srbija ima većih problema od gej parade. Priznanje poraza je i to što je država odbijanjem da pruži nedvosmislenu podršku ista ona čiji Ustav garantuje slobodu okupljanja svojim građanima, ista ona koja je usvojila Zakon o zabrani diskriminacije u kom je izričito navedena i diskriminacija na osnovu seksualne orijentacije
Nasilje postaje deo našeg života – nažalost. Prvi put se desilo da na javnom skupu neko izbode nožem nekoliko sasvim slučajnih učesnika, a zatim i da napadne opet sasvim slučajne prolaznike. Stručnjaci su zabrinuti i ukazuju na dva elementa: sve prisutnije shvatanje nasilja kao opravdane reakcije i opasnosti od medijskog senzacionalizma koji podstiče imitiranje nasilnih ispada
Za razliku od bizarnih akcija uglednog g. Palme, ovo prenemaganje prvo ministra policije, a potom i beogradskog gradonačelnika uopšte nije naivno
