Otkako perspektiva proširenja EU na Zapadni Balkan nije više tema, Brisel suštinski nema šta da ponudi stranama u dijalogu. Nedavna laka diplomatska ofanziva koju predvode Lajčak i Palmer, pred najavljeni susret Aleksandra Vučića i Aljbina Kurtija sredinom juna u Briselu, pokušaj je da se nešto pokrene "s mrtve tačke" i kampanjski ubrza pred letnju pauzu i predizbornu jesen u koju ulazi Srbija
"To što sam upoznao Vladimira Cvijana, naš srdačan razgovor i veoma čudan susret na njegovu inicijativu 2014, pa onda to što su me dvojica napala i premlatila metalnim štanglama 2015. godine i na kraju činjenica da sam pripadnik advokatske profesije koja je posrnula u slučaju Cvijana – sve te komponente podstakle su me da postavim niz pitanja nadležnim institucijama. Imao sam dilemu da li je to korektno prema njegovoj porodici, jer ako se porodica ne oglašava, a ja nisam u statusu punomoćnika porodice, u čijem interesu i u čije ime ja mogu da pitam bilo šta? Imao sam moralnu dilemu da li je ljudski, da li je etički da istupam na ovaj način. Ali sam shvatio da ako ja ne istupim, neće, najverovatnije, niko"
"Nikada u svom životu nisam imao nikakve ofšor račune. Sve što imam van Srbije je firma Multikom Open, koju sam otvorio u Švajcarskoj i koja je u stopostotnom vlasništvu istoimene firme registrovane u Srbiji, što sam u skladu sa zakonom prijavio Narodnoj banci Srbije"
Šta pokazuje slučaj Vladimira Cvijana, bivšeg člana Predsedništva SNS-a za čiju smrt javnost nije znala pune tri godine? Zašto visoki naprednjački kadar deluje vrlo čudno u očima građana, stranih diplomata i sopstvenog članstva? Da li kampanja borbe protiv kriminala može da isklizne iz ruku Aleksandra Vučića
Svi se u martu sete tragičnog ubistva Zorana Đinđića i haške smrti Slobodana Miloševića, analiziraju se njihove politike, postupci, ideologije i modeli vlasti, zapravo u pokušaju da se razume ovo u čemu sad živimo: despotija azijskog porekla upakovana u nekakav EU marketing. To je ta hobotnica koja je usisala sve moguće ideologije i modele vlasti, napravljen je jedan politički smuti i više se i ne zna šta je Miloševićev a šta Đinđićev legat
"Juna 1968. sve je počelo od incidenta u studentskoj menzi na Novom Beogradu, Devetog marta okidač je bio jedan glupavo osion TV Dnevnik, 1996-97. bahatost u pokušaju da se prikrije krađa na lokalnim izborima, a Petog oktobra drzak zahtev za drugim krugom izgubljenih izbora. Tu lekciju Vučić je naučio bolje nego Sociologiju sporta (iz koje ima čistu desetku), što se vidi po tome kako prikoči na vreme čim namiriše opasnost od ‘ulice’. Tako je bilo jula prošle godine kada je u roku od 15 minuta povukao odluku da zatvori studentske domove ili nedavno kad se odustalo od likvidacije studentskih poliklinika. Nešto slično se dogodilo i posle Balaševićeve smrti, kad se neustrašivi predsednik ućutao kao miš jer se setio svoje izjave o ‘jeftinoj fukari’, posle koje bi paradiranje saučešćem moglo da razjari iskreno ožalošćene ljude na ulicama"
Srđan Damnjanović, Rehabilitacija budućnosti,
Kulturni centar Vojvodine "Miloš Crnjanski", Novi Sad 2019.
Postoji zakonomernost vezana za sve primere odnosa prema vakcinaciji širom sveta: procenat tvrdokornih antivaksera obično ne prelazi 20 odsto u opštoj populaciji sve dok se ne desi epidemija i realna opasnost od zaražavanja
Uz časne izuzetke, postavlja se pitanje koga svekolike opozicione partije uopšte predstavljaju i na osnovu čega zahtevaju da budu uključene u dijalog o izbornim uslovima sa naprednjačkom vlašću, koji bi, uz posredovanje Evropskog parlamenta, trebalo da počne u martu. Drugim rečima: ko ste vi, bre, ljudi, koga zapravo predstavljate i ko vam je dao legitimitet da se za bilo šta pitate
"Nisam hteo da glumim Vilija Branta, već da moj gest bude asocijacija na njegov gest i da ljudi prepoznaju moju poruku bez velikih reči, jer su se reči izvinjenja već pomalo izlizale"
Zajedno sa onima koje su izašle na parlamentarne izbore, i bojkotaške partije žele da pod okriljem Evropske unije pregovaraju s vlašću o uslovima za učešće na predsedničkim i beogradskim izborima. Razlog za promenu njihovog stava je jednostavan: ovog puta vide šansu za dobar rezultat, a u Beogradu, veruju, čak i za pobedu
Pre tačno trinaest godina, recimo, u novembru 2007, "Večernje novosti" – pronađite negde taj broj – na naslovnoj su stranici kao glavnu temu najavile "Srbiju budućnosti 2020". "Godine 2020. Srbija će biti razvijena zemlja i članica Evropske unije", pisalo je u Večernjim, "prosečna plata biće 1.200 evra, penzije oko 500, a nezaposlenost će se smanjiti na svega pet odsto". Danas, u novembru 2020, Srbija je, kako vidite, ista kao 2007, samo gora. Nije to lepo čuti, ali trideset godina kasnije izvesno je kako su i Hrvatska i Srbija istorijski nepopravljivo propali projekti, i što pre to shvatimo, dulje ćemo živeti u nekoj koliko-toliko uređenoj evropskoj provinciji, pizditi na evropske elite, svirati klavir i pričati deci poučne priče o tome kako su naše krunjene glave završile na seoskim grobljima
