Zoran Kovačević je naručio da ubiju čoveka. I osuđen je za to, ali ne po jasnim zakonskim načelima, te je tako, umesto na petnaest, u zatvor poslat na četrdeset godina, kaže njegov advokat. Kada se uporede presuda Kovačeviću i nekim drugim osuđenicima, ispada da je on još pre pet godina trebalo da bude na slobodi
Posebno su problematične, gotovo apsurdne, gromko artikulisane bezbednosne garancije kosovskim Srbima koje takoreći na tekućoj osnovi upućuje naša vlast. Tragikomičnost, bolje rečeno farsičnost tih garancija najbolje se vidi iz činjenice da naše vlasti ne mogu nikakve bezbednosne snage uputiti na Kosovo bez dozvole KFOR-a, sa kojim bi se, u slučaju da krene da štiti tamošnje Srbe, ovdašnja vlast našla u sukobu
I sve najgore što mi se desilo – neka se desilo I sve najbolje što se desilo – neka se desi ponovo (Kanda, Kodža i Nebojša, Sad mi je dobro)
Specijalni izaslanik Nemačke za Zapadni Balkan Manuel Saracin izjavio je da Srbije ne može da postane članica Evropske unije bez priznanja Kosova, ali ni bez slobodnih medija i demokratije
Teško se može zamisliti juriš odabranih 5000 koji će za nekoliko časova osloboditi prostor sa koga su izašle hiljade i hiljade vojnika juna 1999. godine. Koji onda zadatak može da se izvrši sa tih 5000?
Koliko je potreba za junakom-osvetnikom, koji uzima pravdu u svoje ruke, univerzalan fenomen? U kojoj meri i u kojim oblicima je prisutna u našem društvu? I zašto? Kakvu ulogu u tome igra (ne)poverenje u institucije, posebno sudstva, i šta slavljenje takvog razrešenja problema govori o nama? Koliko su udaljeni pravo i pravda i zašto je selektivna pravda – vrhunac nepravde? Kako ovo pitanje vide profesorka psihologije Tamara Džamonja Ignjatović, profesor prava Bojan Pajtić i filozof Vladimir Cvetković
Predsednik Srbije zna u metar koliko je izgrađeno puteva i auto-puteva, imena svih sela i zaselaka u Srbiji i probleme sa kojima se suočavaju. Silne činjenice ili nešto što liči na njih kod velikog broja recipijenata proizvode osećaj autentičnosti, jer neko ne može da govori neistinu, misle oni, ukoliko recimo kaže da su u nekoj novoj fabrici zaposlena 372 radnika, ili da je izgrađen put od 34,67 kilometara
Lako je bilo novinarima na Istoku, partija im je govorila o čemu i kako moraju da pišu. lako je bilo i kolegama na Zapadu, njima su vlasnici medija govorili šta da pišu. Teško je bilo novinarima u Jugoslaviji, nama niko nije govorio ništa, ali teško onome ko ne bi pogodio šta je trebalo da se piše
Teško se može zamisliti juriš odabranih 5000 koji će za nekoliko časova osloboditi prostor sa koga su izašle hiljade vojnika juna 1999. godine. Koji onda zadatak može da se izvrši sa tih 5000?
Visoka inflacija, nizak rast, visok dug, geoekonomska konfrontacija, korišćenje ekonomije kao oružja, trka u naoružavanju, erozija društvene kohezije – s takvim rizicima nas ovih dana u Davosu suočavaju bogati koji lako podnose gubitak milijardi i vole da pričaju sirotinji kako da živi i političari nedorasli izazovima vremena na forumu pod naslovom “Saradnja u fragmentiranom svetu”, koji podseća na nemoguću misiju
