Severina,
hrvatska pop pevačica, o donjem vešu i zavođenju: „Kupujem seksi rublje, ali ga ne nosim. Slažem ga i čuvam kao hrčak. Imam mnogo šaljivih gaćica koje nikad nisam obukla. Nosim tangu, ali polako i to prestajem jer se bolje osećam u običnom pamučnom donjem rublju. Volim klasično belo i crno rublje, iako imam čipkica i kerefeka i svih drugih boja. Čak uzmem i grudnjak broj manji ako mi se svidi na prvi pogled, koji obavezno kasnije nekome darujem. Ali nisam tip žene koja će obući crveno donje rublje verujući da će muškarac zbog toga pasti u nesvest. Kad bih se i upustila u takvu igru zavođenja, verovatno bih nakon tri sekunde umrla od smeha, jer mi gluma uopšte ne leži. Ja ću muškarcu svog života pre skuvati dobru pašticadu, negoli pred njim izvoditi erotske igre.“ („Svet“)
N.N.,
konobar restorana u republičkom parlamentu, priča o narodnim poslanicima: „Slabo piju alkohol, eventualno čašu crnog ili belog vina. Pivo ponekad, ali ne u velikim količinama. Ponekad bude i problema: ‘Primio si ove pre nas!’, ‘Kako to, za njih ima, za nas nema!’, ‘Zašto dosovcima veća porcija?’ – a meni je svejedno ko je i šta je. Gledam samo da što pre završim posao. Izvinim se, kažem kriv sam, i gotovo. Nemam vremena za priču. Vojvođani su veća gospoda od ovih drugih, bez obzira iz koje su stranke… Napojnice su smešne. Ostave po pet-deset dinara, skoro sam dobio i pedeset dinara, ali to se retko dešava. Nisu baš nešto galantni! Ma stipse su, prave…“ („Svet“)
Toma Fila,
advokat, priznaje da je advokatura ‘đavolski posao’: „Svi mi u početku u taj biznis uđemo kao musketari željni pravde. Vremenom, stvari se menjaju. Sada, posle toliko godina, nisam baš siguran da sam se uvek borio za pravdu. Mnogo toga nosim na duši. Goreću u paklu, u devetom krugu. Ha, ha, ima da se krčkam na samom dnu.“ („Svet“)
Dragana Kuzmanović,
portparol Jugoslovenske levice, o Slobodanu Miloševiću: „U okrivljavanju bivšeg predsednika stalno se izmišljaju novi razlozi, avioni, kamioni, zlato, sada i hladnjača, a uskoro će doći na red i svemirski brodovi.“
Kuzmanovićeva i o nama: „Naš narod se uvek kroz istoriju borio za svoju slobodu. Mi definitivno gazimo po zemlji u kojoj su kosturi nekih ljudi koji su dali život za slobodu. Ali ovo je prvi put da okrivljujemo sebe.“ („Danas“)
Branislav Ivković,
član Glavnog odbora SPS-a, o socijalistima i njihovoj vlasti: „Bili smo i šmekeri i ljudi, ali smo grešili, tako da ćemo, kada se vratimo na vlast, biti još veći šmekeri i ljudi.“
(„Danas“)
Siniša Vučinić,
doskorašnji visoki funkcioner JUL-a, sada osnivač nove stranke Srpske levice, priča:
„… Ponosan sam što sam sprečio Miloševićevo odvođenje u NATO bazu u Tuzlu. To su nameravali da urade ljudi sa čarapama na glavama. Bio sam spreman i svojim telom to da sprečim, ali je predsednik odlučio da prihvati saradnju sa istražnim organima i složio sam se u tome sa svojim vrhovnim komandantom.
Mislio sam da će biti samo saslušan i pušten.“
(„Večernje novosti“)
Boris Tadić,
savezni ministar za telekomunikacije:
IN
– odlazak na reku
– opuštanje
– skidanje kilograma
– usvajanje Zakona o Haškom tribunalu
– uvođenje novog operatera mobilne telefonije
AUT
– ratni zločin
– dosadni političari
– prenašminkane devojke
– ljubomorni muškarci
– brza vožnja automobila
(„Večernje novosti“)
Ljubiša Ristić,
na pitanje kakve su plate u KPGT-u, kaže:
„Nemamo stalno zaposlene i nemamo plate. Što imamo to podelimo. Ljudi koji sa nama rade nemaju ni zdravstveno ni socijalno osiguranje. Mi smo jedna fleksibilna grupa i organizacija: nekad nas je bilo 10-15, a nekad 300. Zavisi od okolnosti. Radili smo i dve premijere godišnje i 22… ako možete to da zapišete zapišite:
‘Za sve moje zločine oko Šećerane tražim smrtnu kaznu. Sve ispod toga smatram uvredom.’“
(„Večernje novosti“)
Sava Nikolić
iz Obrenovca, sportski ribolovac, priča o svojoj strasti:
„Ja sam na pecanju snizio pritisak, ostavio ženu, izgubio auto. Sve sam izgubio samo zbog pecanja.“
(„Blic“)
Božidar Spasić,
vlasnik privatne detektivske agencije, predvidja „rat dosijeima“, pa kaže:
„Jedan krug DOS-a sada donekle kontroliše pojedine strukture unutar sadašnje Službe bezbednosti. Ali nesporna je činjenica, dok civilnu tajnu policiju kontolišu DS i stranke bliske njoj, vojnu službu kontrolišu DSS i predsednik Vojislav Koštunica. To je ono što će dovesti do sukoba dosijeima, gde će DS otvoriti određene činjenice, prikazivati određene faze iz dosijea DOS-a i njoj bliskih stranaka, dok će ova druga strana uz pomoć kontraobaveštajne službe otvarati njene dosijee i prikazivati ih na našem tržištu informacijama.
Inače opozicioni prvaci, koji su sada na čelu DOS-a, ne treba mnogo da se hvale da imaju velike dosijee.
Dosije bilo kog ministra u vladi DOS-a zapravo predstavlja predsoblje za dosije jednog Dobrice Ćosića, Brane Crnčevića…“
(„Novi ekspres“)
Stefan Milenković,
violinista i sambo borac, priča kako se zainteresovao za ovaj malo poznati sport:
„Slučajno sam dobio kasetu gde su bile snimljene borbe bez pravila. To nije preporučljivo svakome da gleda, a kamoli time da se bavi. Shvatio sam šta funkcioniše u stvarnosti, a šta ne, i zaključio da se sve svodi na dve veštine, brazilski džiju-džicu i sambo. Ovo drugo sam odabrao jer su se njime bavili naši preci. To nam je izgleda u krvi, genima. Podseća na čisto seljačko loptanje. Tako su se i vitezovi borili.“
(„Tempo“)
Mirko Ilić,
„rodom iz Prokuplja, na privremenom radu na onoj strani buvljaka zaboravljenoj od milosti“, prodavac porno kaseta:
„Gledao sam ove homoseksualce, i mogu ti reći da mi se život zgadio. Ali ipak treba poštovati svačija prava.
Samo mi smeta ono što uradiše sirotom Vuku Obradoviću. I on brate voli žensko. Tol’ke lepotice oko njega. Kako čovek da se odbrani?“
(„Glas“)
Vesna Perović,
predsednica crnogorskog parlamenta:
„Svuda je malo žena u politici ne samo u Crnoj Gori. Nama, mnogo više od muškog šovinizma smeta nizak standard. Problem je što je i sama politika dobila famu nečeg ružnog, pa moraš ubeđivati ljude da bavljenje njome može biti i pošteno.“
(„Monitor“)
Daniel Đokić,
rođen i živi u Minhenu, „pesma, tenis, manekenstvo – samo su neke od njegovih preokupacija“, otkriva:
„U Nemačkoj nerado izlazim jer me neprestano prate paparaci. Ali kad dodjem ovde sve nadoknadim. Imam mnogo prijatelja, Jugoslovena, najviše ljudi sa estrade u čijem društvu uživam.“
(„Nada nova“)
Bogoljub Pejčić
u uvodniku „Srpske reči“ kaže:
„Pošto su vladini eksperti raskrinkali bivši režim i neuredne platiše kao glavne krivce za mrak nad Srbijom, a time i definitivno adaktirali probleme oko struje, na crtu izveli, na crtu su izveli onog lolu Vuka Obradovića čije namigivanje ženama ruši ugled Đinđićevog kabineta i deluje nezdravo na moral nacije. Pred Parlament izvode, dakle, prvog potpredsednika Vlade iz trivijalnih razloga koji nemaju veze sa strujom, ni sa korupcijom, ni sa padom proizvodnje, već zbog nekih zajapurenih dama, zabrinutih za nedokazano ugrožavanje svoje nevinosti. Ostaje, međutim, otvoreno pitanje da li je moralnije i po državu štetnije udvaranje ženama ili ozbiljna veza sa švercerima duvana, uz dokazano korišćenje njihovih usluga za obavljanje službenih poslova.“
Slavko Labović,
„glumac i telohranitelj iz Kopenhagena, predsednik udruženja Srba u Danskoj, već mesecima žrtva progona kraljevske policije“, priča o događajima iz maja 1999, demonstracijama protiv NATO-a:
„Te demonstracije bile su trn u oku i danskim političarima i danskim urednicima u svim medijima, a i albanskim nacionalistima, koji su mi pretili smrću. Zbog njih sam nabavio i revolver ‘magnum 357’, da bih se branio u slučaju napada na moju kuću na moju porodicu. Neko je prijavio da držim oružje u kući i spremam terorističke akcije sa srpskim četnicima, pa je danska tajna policija dobila naređenje da interveniše. U stan su mi upala četvorica inspektora tajnih službi s nalogom za pretres jer sam zvanično u maju 1999. godine osumnjičen za pokušaj demoliranja i rušenja zgrade ambasade SAD u Kopenhagenu. Moja žena je u tom trenutku uspela da izbaci revolver kroz prozor u dvorištu, tako da su agenti zaplenili samo moju majicu sa srpskim grbom i četničkim natpisom ‘Sloboda ili smrt’.’’
(„Nedeljni telegraf“)
Dr Obren Joksimović,
ministar zdravlja u Vladi Srbije, na pitanje u čemu se vozi kaže:
„U ‘audiju 6’ koji sam preuzeo iz jedne kosovske organizacije koja se raspala. Vozio sam se u vladinom automobilu, ali je na njemu napravljena diverzija, koju sam uredno prijavio Vladi. Odgovor, međutim, nikada nisam dobio. Presečene su neke žice u automobilu tako da je vozač izgubio kontrolu. Sreća da je vozio polako.“
(„Nedeljni telegraf“)
