Da počnemo sa lepim stvarima.
Pre nekoliko godina Sonic Youth su svirali na (tada se to zvalo Pepsi -) Sziget festivalu i njihov nastup je bio do te mere leden i savršen, da se u, valjda jedinom, trenutku kada se gitarista Thurston Moore obratio publici sa isto tako ledenim Thank You, svako od prisutnih trgnuo shvativši da pred sobom ima živ bend. O tome da je nastup na ovogodišnjem Echo festivalu pravo sa scene otišao u legendu svedočiće i činjenica da se Thurston publici zahvalio više nego jednom i to upotrebivši reči you, are, great, and, thank, you (opet), for, having, us, here. Neverovatna činjenica da je i Kim Gordon izgovorila pola od navedenog zapanjivaće rok kritiku narednih meseci koliko i njeno skakutanje i okretanje na sceni poput trinaestogodišnje devojčice koja se po prvi put zaljubila. I ne radi se ovde o srpskom sindromu stečenih prijatelja, već o neverovatnom uspehu organizatora (ili ko god se muvao sa bendom) da jedan (umalo) izgubljen dan festivala odgode, sve zajedno sa okorelo kuuuuul Njujorčanima, i da narednog dana naprave feštu rokenrola, neverovatno energičnu, i neverovatno ljudsku. Sonic Youth su Beograđanima poklonili sat i po svirke, lišene inteligentnih improvizacija kojima je ovaj bend sklon, i uz sasvim dovoljno masturbirajuće kakofonije, proveli publiku kroz četiri pesme sa novog albuma Murray Street, par hitova iz pre-Goo faze i isto toliko sa albuma Goo i Dirty. Od najfrigidnijeg tandema roka (Moore–Gordon) te večeri bio je to najseksualniji koncert na svetu.
ČAR PROPUŠTENOG: Jedan muzički kritičar ima tezu da je koegzistencija više stejdžova na jednom festivalu potrebna i posebna, jer je baš u duhu manifestacije da publika i ne može da vidi sve od ponuđenog i da čar leži i u spoznaji propuštenog. Ima smisla. Ali, van Beograda (i Novog Sada). Jer tamo gde konzumenti mogu da vide većinu izvođača (i) tokom godine može se igrati sa njihovom izbirljivošću, ali u našoj maloj zemlji, to je bespotrebno kažnjavanje publike. Stoga, zašto i jedan i drugi festival, ili bar ne jedan od naša dva, ne bi bio koncipiran kao više c.e.l.o.d.n.e.v.n.i.h. užitaka na jednom stejdžu, uz eventualnu asistenciju jednog manjeg. Poredak izvođača mogao bi biti žanrovski raznovrstan, uz obaveznu završnicu sa dobro znanim ROK imenom. Svako ko je bio na Sonic Youthu (ili Trickyju) zna da se festivalstvo može meriti samo rok jačinom. Pored toga, ništa kao rokenrol ne može da provocira i menja ljude koji su došli. Bilo da vole ili da ne vole ono što im je servirano.
Echo festival imao je odličnu pripremu – Ratno ostrvo, zvučne sponzore, fenomenalno obezbeđenje (samo neka pretresaju!!!), ali je podbacio sa konceptom. Možda su De Phazz ili Morcheeba efektne pojave (čisto sumnjam…), ali njihovi nastupi odišu savacentrizmom. Naročito, posle ponoći kad zaladi, i kad vam je i po prirodi stvari potrebno nešto žešće da vam okupira pažnju ili razmrda noge. Na stranu što je svaka sličnost sa Exitom išla na štetu Echo festivala, hteli to oni da priznaju ili ne.
BALON I LILIHIP: Zapanjuje u kojoj meri organizator nije uspeo da osmisli manifestaciju. Pa, ljudi su ovde željni ZAAAABAVEEE!!! Željni su balona i lilihipa, željni su kupanja, ako im je plaža već tako blizu. Masa njih bi se naređala oko stotine postavljenih fliper aparata i slušala koga god od dovedenih DJ-eva, samo da im je neko to omogućio. Igrali bi i mali fudbal (toliko ostrvo!!!). Igrali bi i žmurke, samo da ih je neko pitao. A sve to ne košta mnogo. Zamislite da je kojim slučajem malo podalje od nekog plesnog stejdža bio iskopan bazen od jedno pola metra dubine i napunjen vodom da se napravi jedna pristojna kaljuga – skakanje i valjanje po blatu, ludilo! Usred bela dana?!… Nejasno (mi) je zašto se ovde neprekidno iskušava strpljenje publike sa napadima edukacije ili željama da Naša Urbanost prihvati muziku i izvođače koji su i u rodnim sredinama teže svarljiva materija. I sad, posle Exita i Echo festivala, svima bi trebalo da bude jasno da ona u tome uspeva. Ali, nije sva zabava u tome. To znaju i oni koji se sa (najvećeg britanskog festivala) Glastonburyja vraćaju s osmehom na licu, ne jer su videli Radiohead ili Oasis, već zato što je padala kiša i oni su mogli da se gađaju blatom. Ovako se tradicionalno uzdržana i zakopčana srpska publika još više uzdržava i zakopčava, dok njeni manje svesni delovi odlaze tamo gde čaše mogu da se lome i zidovi udaraju glavama. Drugim rečima, ako ne pada kiša, prskajte ih crevom.
Što se problema sa pticama tiče, tu uopšte nije jasno o čemu je reč. Ja nisam video nijednu pticu.
De Phazz su nemački plesni projekat koji zajedno sa bendovima poput Thievery Corporation ili Gotan Project od druge polovine devedesetih pokušava da među mladom (u najširem smislu reči– rave) publikom situira neku vrstu neolounge ideje. Prikladnu muziku koja bi konzumentima mnogo agresivnijih žanrova služila kao Naradine kompilacije isfrustriranim japijima tokom osamdesetih. U osnovi njihovog zvuka je fuzija soula i džeza preparirana tako da pokriva širi spektar od esid-džeza, preko trip-hopa do mutiranih oblika brejkbita i hausa. Njihov scenski nastup, iako ne toliko neprijatno iskustvo, uprkos pristojnoj nameri da se stvar oživi klasičnim instrumentima, nije uspeo da savlada otvoreni prostor Ratnog ostrva, niti temperament prisutnih.
Cupkajući po sličnom muzičkom terenu kao i De Phazz, Morcheeba već godinama pokušava da se odluči kojoj vrsti mejnstrima bi da pripadne, ne želeći da pri tom izgubi, dosta tanak, kredibilitet svog debija Who Can You Trust, koji se svojevremeno prikačio uspehu bristolske struje i bendova poput Portishead ili Trickyja. Međutim, njihovo sve otvorenije koketiranje sa popom moglo bi ih vrlo skoro učiniti drugarima sa Jamiroquaiem ili Stingom. Morcheeba je u Beogradu dočekana kao veliko ime i publika Echa dala je zavidan doprinos druženju sa simpatičnom pevačicom Sky Edwards. Solidan i melanholični pop, obrada Neil Youngove Dont Let It Bring You Down malo kome su mogli delovati kao spektakl, dok su neki drugi prostori sa udobnim stolicama delovali daleko gostoljubivije ovom nastupu.
Očajno vreme pomerilo je ovaj koncert sa nedelje na ponedeljak i tako omogućilo da veliki broj ljudi dođe na Ratno ostrvo i besplatno odgleda ovaj koncert. Sonic Youth su oduševili prisutne, naročito što je kult ovog benda jedna od tekovina beogradske andergraund ekipe. Započeli su sa Teenage Riot, odsvirali nekoliko pesama sa novog albuma (izuzetne Empty Page i Rain On Tin), svoj antiratni doprinos Bušovoj politici – Peace Attack, i verovatno najbolju Mariah Carrey… koja je objavljena kao split singl sa Erase Errata iz San Franciska. Posebnu dinamiku nastupu davala je smena na vokalima, pa je tako, pored Kim i Thurstona, i Lee Ranaldo otpevao čak dve pesme. Sa preko dvadeset godina koncertnog iskustva Sonic Youth ni jednog trenutka nisu beogradsku publiku doveli u sumnju da njihova manijakalna odanost zvucima jenjava.
Dan nakon završetka festivala (utorak) odnosi se oprema sa ostrva, a čistači su svoj posao obavili još u rano jutro. Prema procenama ljudi iz obezbeđenja sa kojima smo na ostrvu razgovarali, sem manjih uobičajenih čarki, nije bilo nikakvih incidenata a procenjuje se da je na ostrvu bilo preko 80.000 ljudi. Takođe, ni prethodnih večeri nije bilo nikakvih problema u odnosu obezbeđenje – posetioci. Strahovi koji su se čuli pred početak festivala da će se ljudi daviti u Dunavu, da će iza bulumente nadrogiranih i pijanih ostati samo krš i lom, pokazali su se kao neosnovani, kako bi ti političari rekli. Nepun dan po okončanju priredbe, Olivera Zekić iz organizacije kaže za „Vreme“ da je potrebno nekoliko dana da se rezultati sumiraju, ali da se može reći da je prvi Eho „ispunio ciljeve“ naročito u organizacionom pogledu i da je u prva tri dana bilo oko 60.000 posetilaca što su ljudi iz EHO mjuzika i očekivali. Objektivno, najviše se posetilaca očekivalo u nedelju, ali se dogodilo ono na šta nije moglo da se utiče. Problem narušavanja autentičnog ekosistema, koji je pred početak priredbe doveo dotle da se čak sumnjalo da će manifestacije biti, otklonio je još jednom Srđa Popović, savetnik premijera Srbije za oblast zaštite životne sredine, izjavom da su sva merenja pokazala da muzika u prvoj zoni zaštite na ostrvu nije prelazila dozvoljene granice. To bi trebalo da znači da ptice i ostali živi svet nisu bili ugroženi ni od posetilca festivala ni od glasne muzike. Da se muzika daleko čula mogli su da se uvere gotovo svi Beograđani, ali to ni u kom slučaju nije bilo nešto što je narušilo život u gradu. Jelena, koja živi u soliterima na zemunskom keju kaže da je ona na dvanaestom spratu lepo mogla da čuje sve koncerte, ali da galama nije bila ništa veća od uobičajenog tuluma koji svakodnevno dolazi sa usidrenih splavova na Dunavu, što, očevidno, nikome ne smeta.
Tokom septembra bi trebalo da bude održan i jedan manji festival, a početkom oktobra bi na Lido trebalo da sleti neko još veći od Sonic Youth i Morcheebe. Za sada se ime benda drži u tajnosti, a do tada svi na kupanje.
S.G.
Svakog čuda za tri dana, i svaki novitet pomalo je demode/passe posle tri sezone… Već. Tako je Exit izgubio oreol a dobio višestruko suparništvo: nekoliko manjih, južno od Beograda rasejanih festivala (pohvalno, to se i čekalo! Zaječarska Gitarijada ne spada tu); ortodoksni „povratak korenima“ na Exit Godine Nulte tj. 2000. kada je i sam naziv tog događaja navodio na bekstvo, spas od Miloševićevog režima, eskapizam za one odrasle bez inostranstva; i naravno, prestonički Echo, kao potvrda da je ambijent za takve stvari gotovo jednako važan kao i sadržaj/program.
Jasno, omiljeni Exit je nastavio evoluciju, postajući čisto komercijalni a pomalo i državotvorni poduhvat: ništa loše zasad, no osim ovogodišnjeg slogana/naslova „State of Exit“ primetno je i približavanje političkim strukturama; festival je čvrsto naslonjen na strukture Novog Sada, a i neki od organizatora su napredovali kroz stranačke redove. Još preovladava pozitivan utisak, nošen kraćim trajanjem a većim brojem bina/uporednih ponuda, manjom gužvom/bržim napredovanjem kroz uska grla Petrovaradinske tvrđave, i razumnijom snagom zvuka/manjim mešanjem izvora buke. S druge strane, nazire se ‘zamor materijala’ kad festival kome je modernost zaštitni znak nastoji da istovremeno bude i iscrpan pregled koncertne sezone, pa nepotrebno tovari sve iole značajne domaće bendove. Takođe, dokle god broj posetilaca opravdava angažovanje određenih izvođača, valja ih dovoditi. I tačno je da publika ovde ne samo da uživa nego i popunjava značajne rupe u razvoju, svake godine slušajući npr. Rundeka i KUD Idijote, pa i zagrebački Cubismo koji nikako da dođe i do Beograda. Međutim, stoji i da je, recimo, Roni Size za DJ-generaciju u Srbiji postao isto što i Gillan za „metalce“ pre dvadesetak godina: svako malo eto njega, pa da mu neka Skupština grada pokloni stan (prirodno, čim se učlani u odgovarajuću stranku), da se ne potuca po hotelima?
Echo je Beograđane (i njihovu elitu, zvanu Zemunci) već tokom pripreme osvestio da imaju Veliko Ratno/Glasno/Blatno ostrvo i eventualno neke retke ptice na njemu. Cela javna frka samo je pokazala da nemamo zakone koji regulišu stvari kao što su dozvoljeni nivo buke (na koncertima, ali i oko aerodroma, puteva… ) tj. zvučno zagađenje. Ukoliko se pomenute tice nisu u međuvremenu raselile, rešavanje ovakvih problema moglo bi da bude dugoročna Echološka dobit, kao što se nadamo da će prihodi Exita bar delimično pomoći održavanje/zaštitu/obnovu Đave.
Poduhvat privatne inicijative/kapitala zvani Echo vešto se provukao kroz te nevolje i posle dugih pljuskova – malera poslednjeg zvaničnog/naplaćivanog dana – doživeo i neočekivano brzu pomoć tzv. gradskih otaca da se programi odgode, ostrvo naspe suvim peskom, itd. Neka, neka, ako smo se mi kaljali na Vudstoku, ne moraju deca ovde pred kućom…
Najzad, zaista prija uveriti se da i u Srbiji posle svega može biti ovako složenih, privlačnih međunarodnih događaja, ogromnih i tehnički prvorazrednih pozornica/ozvučenja (pardon, mejn stejdževa), temeljitog obezbeđenja te minimuma incidenata. Proverimo još da li su izuzeci policijske brutalnosti kažnjeni, pa da se ponadamo kako je stara garda estradnih menadžera – neretko prevaranata i pripadajućih mutikaša – konačno krahirala s brukom oko „dovođenja“ grupe The Rolling Stones, a stigao zaista novi naraštaj producenata i organizatora. Još ako se budu klonili političara, eto pomaka kao što je onaj od L.K. Lazarevića do M. Bastajićevog „Prvi put s ocem na chill out“.
Dragan Kremer
