U potrazi za budućnošću

Dan otvaranja 56. venecijanskog bijenala ove godine poklopio se sa proslavom Dana pobede nad fašizmom 9. maja, te su, uporedo sa natpisima koji upućuju na ovu prestižnu međunarodnu izložbu, pažnju privlačili i venci cveća pokraj spomenika i gradskih kuća, što je festivalskoj atmosferi dalo dodatni kontekst, a sve u jeku najintenzivnije turističke šoping sezone.

Ovogodišnja smotra, čija je istorija počela 1895. – pre tačno 120 godina, pod nazivom „Sve budućnosti sveta“, jednako ili možda čak i snažnije govori o sadašnjosti pod bremenom prošlosti. Njen umetnički direktor Envezor Okvui, prvi kustos sa afričkog kontinenta, želeo je da okupi umetnike iz čitavog sveta i iz različitih umetničkih disciplina, te se u okviru međunarodne izložbe našlo njih 136 iz 53 zemlje od kojih su mnoge sa prostora koji se po inerciji smatraju „perifernim“. Upravo na ovoj kompleksnoj platformi na kojoj se sučeljavaju različita poimanja vremena i prostora počiva dijalog u kom umetnici treba da opišu trenutno stanje stvari i doživljaje tog stanja istražujući istorijske i kontraistorijske kontekste sa raznih meridijana.

Kada je reč o nacionalnim predstavljanima, ukupno učestvuje 89 zemalja – 29 u svojim tradicionalnim paviljonima u Đardiniju, među kojima je i Srbija, 31 u okviru Arsenala, dok su ostale raštrkane po galerijama, crkvama i šetalištima na raznim lokacijama u gradu.

Već na početku postaje jasno da dominiraju socijalne (Argentina) i (anti)ratne teme (Gruzija, Ukrajina), fokus je na aktuelnim političkim svakodnevicama (Bartelemi Toguo – Kamerun) i (ne)vidljivim nacijama, kao i okretanju prirodi (Francuska, Holandija) i ukazivanju na njeno uništavanje (Helen Sir – Vels). Socijalna problematika seže do kolonijalnih osvajanja čije su posledice za mnoge i dalje nepravedno ignorisane (Australija, Belgija), zatim do položaja radnika, kako u jeku Velike depresije (Voker Evans – SAD) tako i danas u svetu globalizacije vrednosti i kapitalizma (Gulf Labour Coalition). Naposletku, ističe se problem migracije i individualne borbe za dostojanstven život i pripadnost. Istorija se ispituje, kritikuje i postavlja se pitanje da li se zaista završila ili i dalje kao takva traje.

Na izložbama preovlađuju skulpture, instalacije i video-radovi, fotografija, dok je slikarstvo u nešto manjoj meri izraženo. Tu su i razni performansi, recitali. Srpski predstavnik Ivan Grubanov predstavio se podnom instalacijom Ujedinjene mrtve nacije kojom ispituje ideološko, političko, kulturološko značenje termina „nacija, država“, proces njenog stvaranja, postojanja i nestanka. Među zemljama koje su od osnivanja Bijenala do danas nestale usled političkih prevrata a koje Grubanov ovde prikazuje jesu, između ostalih, Austrougarska monarhija, Otomansko carstvo, Južni Vijetnam, Demokratska Republika Nemačka, Čehoslovačka i naposletku Jugoslavija. Ideja dela postaje još zanimljivija ako se ima u vidu prostor u kom se nalazi a koji je od 1938. pripadao zemlji koje više nema dok njeno ime i dalje dominira iznad ulaznih vrata paviljona.

NEZVANIČNO: Iza kulisa zvaničnog programa odigrava se i nezvanično bijenale u vidu gerila kampanja koje imaju za cilj da istaknu neka goruća pitanja u svetu.

Na skoro svakom ćošku može se videti grafit „Paviljon imigranata bez države pokreta Anonimus“ kojim su autori želeli da ukažu na položaj imigranata i na to koliko je ovaj problem nedovoljno prisutan na Bijenalu. Kao odgovor ovoj akciji mogu se dati izložbe raznih umetnika koji su se upravo bavili temom imigracije kao jednim od najvećih izazova Evrope a i šire. Tu je izložba mladog fotografa Tobajasa Zilonija o afričkim izbeglicama u okviru nemačkog paviljona, performans italijanskog umetnika Marka Bjađinija koji je želeo da upozori na problem muslimanskih imigranata, instalacija brazilskog umetnika Vika Munica Lampeduza u znak podsećanja na 400 stradalih imigranata 2013, itd. No, da li umetnost može uticati na političku volju onih koji imaju mogućnost da taj problem i reše?

Pored ukrajinske izložbe koja je postavljena na šetalištu Sedam mučenika i sa simboličnim nazivom „Nada“, na problem sa kojim se suočavaju građani ove zemlje ukazala je i grupa umetnika iz ratne zone u Ukrajini sa svojom gerilskom umetničkom inicijativom „Na odmoru“ (

On-vacation). Prema rečima jedne aktivistkinje, oni nezvanično predstavljaju umetnički centar „Izolacija“ (Izolyatsia) iz Donjecka koji su samoproklamovani pripadnici Narodne Republike Donjeck proterali iz svog prostora kako bi se tu smestili proruski vojnici. Od početka Bijenala do 9. juna, dana kada su isterani, aktivisti će upadati (okupirati) paviljone zemalja koje u ovom trenutku okupiraju teritoriju neke druge države i animirati ljude da učine isto. Posetiocima dele kamuflažne jakne u kojima treba da se slikaju u jednom takvom paviljonu i postave sliku na Tviter ili Instagram profil ove grupe. Time se kvalifikuju za učešće u takmičenju čija je nagrada – plaćeni odmor u Balaklavi na Krimu za dvoje.

Zatičemo ih u ruskom paviljonu. Zbog velike pažnje koju je ova grupa dobila na društvenim mrežama i u zapadnim medijima, njihov boravak se ovaj put odvija bez smetnji, za razliku od prethodnog kada su zaposleni zvali policiju.

Još jedna akcija organizovana je kod muzeja Pegi Gugenhajm, pre samog početka Bijenala, kojom su aktivisti umetničkog kolektiva „Gulf Labour Coalition“ i druge grupe želeli da upozore na teške uslove radnika u Abu Dabiju gde se grade ogranci Gugenhajma, Luvra i drugih muzeja. Ovaj kolektiv je i zvanični učesnik Bijenala čija se postavka nalazi u Arsenalu u okviru međunarodne izložbe.

IZVAN BIJENALA: Turisti se u reci saboraca probijaju kroz lavirint ovog muzejskog grada i bespomoćno proučavaju mape pokušavajući da pronađu Trg Svetog Marka, Rialto most ili neku drugu znamenitost. „Ovaj grad je logistička noćna mora“, prokomentarisao je frustrirano jedan Amerikanac na putu ka železničkoj stanici, odakle će verovatno otići na narednu evropsku destinaciju. Mnogi, nesvesni odvijanja Bijenala ili prosto nemoćni pred svim kulturnim znamenitostima koje treba obići tokom nekoliko sati koje imaju u ovom gradu, fotografišu svaki pedalj svoje odiseje mobilnim telefonima nakačenim na selfie sticks koji se prodaju jednako dobro kao i šarene venecijanske maske, tradicionalni suvenir grada.

U kontrastu istorije i tradicije sa jedne i globalnog tehnološkog napretka sa druge strane, wi–fi predstavlja sveti gral u Veneciji. Retko gde se može naći u ponudi restorana i kafića ili je, ukoliko postoji, toliko spor da ga je gotovo nemoguće iskoristiti. Najbolje je telefon ili tablet ostaviti kod kuće, kao da poručuje natpis „Internet kafe“ na kanti za đubre ispred jednog lokala.

Mnogo je stereotipa koji se vezuju za Italiju, poput onog o čuvenim italijanskim vinima koje „nikako ne smete propustiti“. Iako se kvalitet ovog istorijskog napitka ne dovodi u pitanje, malo je poznata pasija brojnih ljubitelja manufakturno proizvedenog piva zbog kojeg se od pre desetak godina u ovoj zemlji dešava prava „pivska renesansa“. Navodno, ovde se nalazi najviše mikropivara u Evropi, čak više nego u tradicionalno „pivopijskim gigantima“ poput Belgije, Nemačke ili Velike Britanije. Prema rečima lokalnog majstora i vlasnika jedne mikropivare, u Italiji ih ima preko 400 a samo u regiji Veneto, čiji je glavni grad Venecija, oko 200.

Putnici namernici dobro će se potruditi da se probiju kroz gužvu ka istočnom delu grada u kom su smešteni Đardini i Arsenale. Tu se nalazi drugačija Venecija – mirnija, lokalnija.

Bijenale, najduže do sad, trajaće do 22. novembra, te ukoliko se nađete u ovom gradu, naručite lokalno pivo i krenite u istraživanje mnogobrojnih vizija sadašnje i prošle budućnosti.