Trči, Vlado, trči

To pokazuje i dokumentarni film Iza osmeha, reditelja Marka Đorđevića, koji je na poslednjem 18. Beldocsu osvojio nagradu publike. U pitanju je polusatno ostvarenje, sastavljeno od kućnih video-snimaka porodice Vlade Divljana i animiranih delova za koje su bili zaduženi Milorad Savanović i Tamara Kostrešević. Deset godina nakon smrti frontmena “Idola”, dobili smo toplo i nostalgično podsećanje na bogat i ispunjen život čoveka čije je stvaralaštvo obeležilo živote mnogih generacija na ovim prostorima. Reditelj Marko Đorđević poznat je kao autor filmova Moj jutarnji smeh i Za danas toliko, koje su sjajno primili i publika i kritika.

...

“VREME”: Veći deo materijala filma Iza osmeha čine porodični video–snimci koje je uglavnom Vlada snimao malom porodičnom kamerom. Kako je uopšte došlo do ideje za ovaj film?

MARKO ĐORĐEVIĆ: Završavajući montažu svog prethodnog filma Za danas toliko, došao sam na ideju da ispod poslednje scene ide Vladina pesma “Sve laži sveta”. Seo sam i napisao mejl Dini Divljan (udovici Vlade Divljana, prim. aut) i od tada počinje naše poznanstvo. Dina je imala zamisao za film o Vladi koji bi trajao plus minus pola sata, i bez ikakvih ograničenja zapravo, niti odrednica, želela je da čuje kako ja na to gledam. Budući da sam veliki poštovalac Vladine muzike i da mi on kao čovek mnogo znači, bio sam presrećan što se takva prilika pojavila, a potom se, malo-pomalo, pojavio obris budućeg filma.

Dobili ste nagradu publike na nedavno završenom Beldocsu. Kao da ljudima nikada nije dosta Vlade Divljana…

Njegova duhovitost i emotivnost, koje se nalaze u toj muzici, uvek su nam potrebne, pogotovo danas. Ima tih Vladinih melodija koje su prelepe, stvarno vanvremene, one su stalno sa svima nama, mislim da nas nikada neće napustiti. Za mene je on inspiracija i nenametljivi heroj. Gledajući snimke, montirajući film, stekao sam utisak da je i dalje tu, nekako je živo sve vezano za njega i sve je uz osmeh. Njegovo delo je savršeno za filmove koje želim da pravim, on je idealni kompozitor filmske muzike. Sećam se da smo glumica Ivana Vuković i ja pričali kako je potrebno da zaslužimo da se neka njegova pesma nađe u filmu Za danas toliko. I tek kada je izmontirana ta poslednja scena, u kojoj ne glumi Ivana već Filip Đurić, ona je mogla objektivno da presudi. Tek tada smo odlučili da stavimo “Sve laži sveta” u svoj film.

Mnogima je žao što film nije duži. Koliko ste materijala imali na raspolaganju i kako ste birali ono što će ući u film?

Film je poput novotalasnih pesama “Idola”: reci šta imaš kratko, jasno i da usput bude emotivno. To je nama bilo najbitnije. Takođe, pokušali smo da u tih pola sata stavimo pregršt ideja, muzičkih prelaza, zvukova, bilo u animaciji koju smo crtali za film, bilo u montaži…

Animacija Milorada Savanovića i Tamare Kostrešević daje posebnu notu filmu. Otkud ideja za taj segment koji, usput, nije ni toliko mali?

Zapravo je na neki način jednako bitan kao i ovaj drugi, dokumentarni deo. Intuitivno sam pomislio da bi animacija donela bajkovitost i otvorila još jedna vrata u shvatanju Vlade i njegove muzike. Paradoksalno, animacija u filmu ponekad uspeva da se Vladi približi više nego snimci. Milorad je osmislio taj svet i doneo ovom filmu mnogo, hvala mu na tome. Bio sam prvi gledalac i jako uzbuđen onim što mi je svakoga jutra, pred zoru, kada završi posao, slao.

Šta si kroz ovaj arhivski materijal dodatno saznao o Vladi?

...

Ne sećam se. Kao da sam oduvek znao za te snimke, sada posle relativno dugačke montaže filma. Mislim da će publika saznati ono što smo svi već i predosećali, da se radi o jako šarmantnom i duhovitom čoveku, sklonom igri, ali da je takav bio i kod kuće, ne samo u javnosti. Jako je duhovito koliko je bio uporan da kamerom snima sve i svuda, čak i kada je bio dosadan onima koje snima, ali bi tu proradio njegov šarm i svi bi pristali. Dakle, možda sam to saznao: čak i kada je bio dosadan, bio je dosadan na šarmantan način.

Jedna od najupečatljivijih scena u filmu ona je kada Vlada po suncu zadihano trči sa kamerom u ruci kroz neko hrvatsko mesto na moru i penje se na vidikovac, odakle posmatra pučinu. Ta scena ima naročitu dramatiku, nosi tenziju u sebi. Gde je to on snimao? Kako si ti doživeo tu scenu?

Hvala što ste primetili, jako volim tu scenu, ona mi je svakako najemotivnija u filmu. Kad smo pregledali sate materijala sa njegove kamerice, naišao je deo sa letovanja na hrvatskom ostrvu Susak. Vlada ide kamenim ulicama, usred dana, po vrućini, čuješ kako diše, razgovara s meštanima – tih scena zapravo nema u filmu, ali one su bile glavna inspiracija za animirane scene u drugoj polovini. Odjednom, Vlada počinje da trči, trči i trči. Ostaje bez daha, gleda u vodu u daljini. Toliko je to jak utisak ostavilo na mene, to njegovo trčanje, da sam znao da imamo kraj filma i da se u samoj sceni, kao uostalom i u njegovoj muzici, mešaju dve naizgled suprotstavljene emocije: radost i izvesna tuga. To trčanje na filmu iz nekog razloga budi u meni posebne emocije. Ima tu uzbuđenja, postoji nešto gotovo dečije, to sada shvatam.

Film Nebeska tema (2019) reditelja Mladena Matičevića o Vladi Divljanu svojevremeno je takođe bio jako dobro primljen.

...

Srećan sam što taj film postoji, gledao sam ga na premijeri. Drago mi je što postoji više različitih filmova o Vladi, svakako ih je zaslužio. Takođe, postojanje tog filma olakšalo mi je ono što sam radio. Mogao sam da eksperimentišem, oslobođen obaveze da objašnjavam, pravim intervjue, dodajem biografske podatke itd. Jednostavno, ovo je drugačiji, manji film, što meni, odnosno nekom mom rediteljskom senzibilitetu, više odgovara. Iz Mladenovog filma živo pamtim venčanje Dine i Vlade, i kako je sve to izgledalo spontano. Kao i Rundekov opis Vladinog talenta, a pre svega njegove obrade moje omiljene pesme “Samo jednu ljubav imam”.

Koliko si uključen u proteste i pobunu građana koja se odvija poslednjih šest meseci? Ponekad deluje da smo došli do neke vrste ćorsokaka i da je početna energija možda malo splasnula. Kako se tebi čini?

Toliko se emotivnih scena desilo na tim protestima da ne može više ništa biti isto. Studenti su osetili trenutak i uradili nešto potpuno nesvakidašnje. Scene kojima smo prisustvovali su uzvišene – emotivno oslobođeni ljudi su sada među nama i promeniće ovo društvo nabolje.

Tvoji igrani filmovi Moj jutarnji smeh (2019) i Za danas toliko (2024) jako su dobro primljeni u javnosti. Šta novo spremaš?

Počeo sam da pišem novi film sa Stefanom Tićmijem, piscem i prijateljem. Pojavio se ovih dana i potencijalni naslov, pa sam onako, tajno i za sebe, ali iskreno – uzbuđen. Trudim se da pustim da me intuicija vodi. To je zapravo lako, samo je ponekad potrebno mnogo vremena. Cilj mi je da ovoga puta ne ugušim ljude scenarijem pre nego što do snimanja dođe, da nekako zadržim veću svežinu, odnosno da se uopšte ne plašim neuspeha.