The Residents

Zadužbina Ilije M. Kolarca, 27. septembar 2003.

Koncertom gupe The Residents u Zadužbini Ilije M. Kolarca zaokružen je neobičan krug vezan za relaciju između naše sredine i ovog najmisterioznijeg muzičkog sastava (imaju li ikakvu konkurenciju u tom pogledu?) na svetu. Iako postoje nešto više od tri decenije, zvuci grupe The Residents do Srbije su pristigli tek nakon smrti brzo prežaljenog maršala. Fama je bila toliko snažna i, pre svega, oslonjena na humor i konceptualnu zaigranost, tako da se idealno uklapala u šifrirani govor koji je vrhunac imao u poetskoj prozi Nemanje Mitrovića, prvim romanima Svetislava Basare i tadašnjim brojevima „Vidika“ (pogotovo u specijalu posvećenom rečniku tehnologije). Istina, srpski postmodernisti u naletu nisu se ni u dalekim naznakama inspirisali sastavom The Residents, ali je njihova sinhrona pojava proširivala područje mentalne slobode u turobnom socijalističkom okruženju. Informacije koje su tada kružile o grupi The Residents i njihovim saborcima iz kompanije Ralf Records – internet je tada bio samo deo visoke vojne tehnologije – doprinele su tome da i Srbija bude deo globalnog sela za tinejdžere.

S druge strane, The Residents su ostali u senci tadašnjeg ukusa, verifikovanog u autoritativnoj muzičkoj štampi, jer nisu bili vurtuozni kao, na primer, Zappa ili Captain Beefheart (što ih je isključilo iz panteona pripadnika progresivnog roka), ali su bili i previše artistični da bi postali deo pank pokreta kojem su zahvaljujući nihilističkom odnosu prema uzusima pop sveta nesumnjivo pripadali.

U čemu se, dakle, krije tajna grupe The Residents koja sa podjednakim uspehom može da zadovolji nostalgični splin sada već sredovečne populacije, i svakog novog konzumenta koji prevaziđe branu njihovog hermetizma, uvuče u svoj univerzum „kulta srećne manjine“? Odgovor je donekle dobijen na njihovom koncertu u Velikoj sali Zadužbine Ilije M. Kolarca. Ovom prilikom oni su predstavili prošlogodišnji album Demons Dances Alone, koji je usledio nakon petogodišnje diskografske pauze.

Referentni okvir definisan tokom njihovog dugovečnog postojanja bio je upadljiv i na beogradskom koncertu. Reč je o zatvorenom sistemu sa utvrđenim pravilima koja uvlače konzumenta i omogućavaju mu snažan sistem identifikovanja sa njihovim radom. Iz toga nesumnjivo proizlazi osećanje naročitosti, posedovanja rešenja pop misterije (zašto slava i moć nekog dodirnu a oni – grupa The Residents i njihovi sledbenici – ostanu zakinuti) i stvaranja tajnih savezništava za istraživanje po dečijem fantazmatskom svetu. „Odrasli“ posetioci ovog koncerta koji misle da su ubili „dete u sebi“ nisu bili nimalo oslobođeni od traganja za psihodeličnom vizurom adolescentskog doba i ubrzo su suočeni sa jedinstvenim efektom susretanja sa imaginarnim dvojnikom koji je komprimovao brojna iskustva iz mitskog i (pseudo)mitskog sveta pop kulture. Dvojnik je bez sumnje najstarija od svih proteza koje prate istoriju tela. Imaginarna moć i bogatstvo dvojnika, ona u kojoj se odigrava stranost i u isti mah prisnost subjekta prema samom sebi, temelje se na njegovoj nematerijalnosti, na činjenici da on jeste i da ostaje fantazam. Na tom teško uhvatljivom polju, najubedljivije elaboriranom u okviru filmskog ogranka pop misticizma čiji je najistrajniji predstavnik Dejvid Linč, verovatno se krije i velika doza privlačnosti grupe The Residents.

Sam muzički deo koncerta protekao je po donekle iznenađujućem redosledu. Njihov zvučni pejzaž podrazumeva specifičnu upotrebu podžanrova zasnovanih na drugim podžanrovima. Taj proces istraživanja korena njihove muzike mogao bi da ide do beskonačnosti, jer su im podjednako prirođene i jednolične harmonije, ali i distorzija. Poznati kao pioniri upotrebe elektronske muzike tretirane na duhovit način, The Residents su na beogradskom koncertu ipak začuđujuće mnogo koristili gitarski zvuk. Delimično objašnjenje te odluke možda se krije u tome da je minimalizam, kojim su se svojevremeno protivili potrebi da se neprestano promovišu „zanimljivi sadržaji“, danas, nažalost, vrlo često korišćen za utilitarnu eksploataciju bitova, pa su se oni opredelili za interpretaciju korena rok muzike (na impresivnom albumu King and Eye, predstavljenom na koncertu u Ljubljani 1989. godine, taj proces je bio najuočljiviji). Vraćanje u istoriju, vizuelizovanu na beketovski vestern način, ispropovedano je krajnje ekskluzivnim tonom zaslužnog barda, a kontakt sa sadašnjošću uspostavili su angažovanjem pevačice dopadljivog glasa koja je bila briljantna u izvođenju kompozicije The Weatherman.

Svaki koncert grupe The Residents predstavlja zaokruženu priču zasnovanu na identitetu pojedinog albuma. Samim tim njihov nastup ima dosta i od elemenata neophodnih za stvaranje pozorišnog dela. Ali, ni tu stvari nisu mnogo jasnije. Kada je, recimo, reč o njihovom žanrovskom muzičkom određenju tu se može baratati sa asocijacijama koje nam oni sami ponude (The Beatles, Elvis Presley), ali kada se pokušava definisati njihov scenski identitet, raspon utisaka je mnogo širi. To vam je nešto između postapokaliptičkog stripa za decu i kabaretske burleske koju odigraju obeznanjeni doživotni stanovnici atomskog skloništa.

Bilo kako bilo, činjenica je da je nesumnjivo najveća kult grupa (drugi koji koriste tu oznaku ne mogu im biti konkurenti) svih vremena posetila Beograd može biti prelomni momenat za ovu zajednicu. Kao deo itinerera grupe The Rolling Stones Beograd bi bio uključen u monster scenario stadionske histerije koja do ekranskih ovisnika stiže putem njihovih produžetaka tj. katoda. Ovako je, uz grupu The Residents bilo moguće proveriti dečije fantazije iz kojih je proistekao ključni ideal (možda?) svake generacije – biti drugačiji od starog okamenjenog sveta.