Ništa nije uzalud

Šta je bio tačan razlog zbog kog je 400 uglavnom mladih 1. oktobra na promociji u beogradskoj knjižari „Delfi“ kupilo netom objavljenu knjigu Napet šou repera Marka Šelića Marčela – da li baš sama knjiga, istoimeni CD u njoj ili Marčelova posveta svakom od njih – uopšte nije bitno. Jer, vest da se zbog knjige čeka u redu, u ovo naše vreme je lepa vest.

Napet šou je „fotoportret ovog društva“, kako piše u recenziji Teofila Pančića, ali i „knjigo-album“, kako kaže Marčelo, zato što ovo „Lagunino“ izdanje, osim već pomenutog diska, sadrži i stihove svih pesama, fotografije snimane tokom rada na albumu, te tekstove o temama pesama čiji su autori Marčelo, Kokan Mladenović, David Albahari, Pavle Zelić, Dalibor Đorđević, Draža Petrović, Mihajlo Pantić, Elena Krsmanović i Vladimir Beara.

Pored četiri studijska albuma (De facto, Puzzle shock, Treća strana medalje i Deca i Sunce) i aktuelne knjige Napet šou, Marko Šelić je autor i romana Zajedno sami i Malterego – knjiga prva: Rubikova stolica, zbirke tekstova O ljudima, psima i mišima i stotinak kolumni pisanih za razne redakcije.

„VREME„: Kako vam je ruka, pretpostavljam da nije lako pet sati potpisivati knjige fanovima?

MARKO ŠELIĆ MARČELO: Ne mogu se žaliti, ruka je i bila ponuđena, ne samo prst. Šta da kažem osim da sam srećan i posebno ponosan što su svi ti ljudi, mahom srednjoškolci i brucoši, ostavili utisak iskreno pristojnog sveta. Zli jezici bi rekli da će tek jedan deo njih zaista i pročitati knjigu; na osnovu iskustava sa književnih večeri po celom Balkanu, tvrdim da tek jedan deo neće.

Međutim, nisu samo mladi vaši fanovi, zar ne? Vas slušaju i čitaju i oni koji imaju više od dvadeset godina.

Istina, ali kad neko hoće da nas lako diskvalifikuje, kaže da je to samo za mlađe, iako retko vidim da nas neko „preraste“ tako što otkrije Bjesove, Nikolu Vranjkovića ili Kolju Pejakovića – da je tako, bilo bi u redu. Međutim, ogroman broj ljudi oko tridesete prestane da sluša bilo šta ili se prekvalifikuje na narodnjake i ostali kič, i onda iz te žalosne pozicije tobože otpisuje nešto kao „klinačko“, pa ode da se kao zreo čovek „veseli“ uz izotope Željka Mitrovića.

Napet šou je, napisali ste u uvodu, rijaliti kome za razliku od postojećih nije cilj odvlačenje pažnje od stvarnosti, nego sama stvarnost.

Istina, širom globusa takođe prave rijalitije i priglupe bajkovite serije za zamagljivanje stvarnosti, ali stičem utisak da samo kod nas to ima tako direktan, efektan i opasan uticaj na javno mnjenje. Ako je to benigna zabava nekom Švajcarcu, što da ne: glupo, ali bezopasno. Kod nas, avaj, te stvari su uticajna socijalna činjenica ili čak politički instrument – jer, sve što održava masu u stanju uma pogodnom za manipulisanje jeste politički instrument. Gle čuda, premijer odjednom više ne citira Đinđića i Vebera, nego pravi dramske pauze i patetičari – zašto? Zato što je upravo to režija tih serija, dakle frekvencija za obraćanje većinskom, funkcionalno nepismenom čoveku. Ne mislim da će intelektualizacija rešiti sve probleme sveta, ali kompletno medijsko nebo i obraćanje ljudima bili bi drugačiji da narod nije sistematski održavan u stanju funkcionalne nepismenosti. To treba menjati.

Kako? Ovakvim knjigama kao što je Napet šou?

O, ne bih sebi pripisivao mesijanske namere, etar je ovih dana pun labilnih ličnosti koje umišljaju takve stvari. Važno mi je da ne saučestvujem u javašluku i spomenutom zatupljivanju i da ono što radim, ako i promaši visoke stvaralačke domete, makar bude pismeno. Jer, pošteniji su mali koraci koji sadrže bar zrno prosvetiteljstva nego velika usta – pardon, puna usta velikih reči iza kojih ne stoji uglavnom ništa. Što reče moj drug Zoran iz benda Iskaz, nije nam namera da ljude gušimo stvarima koje već znaju, nego stvarima koje imaju tendencije da zaborave. Kada dobar deo onoga što pišete spada u takozvano angažovano stvaralaštvo, pretpostavlja se da pokušavate da, šta ja znam, iz korena promenite društvo ili čak spasete svet – ali to je uvek tek periferni, posve idealistički cilj vašeg rada. U svojoj srži, angažovano stvaralaštvo je nešto drugo: duboko lična reakcija na uočenu nepravdu. Te stvari gotovo nikad ne naprave tektonski pokret u društvu, ali nipošto nisu ni puko uzaludovanje. Pesma Pegla je izazvala lepu javnu polemiku, a možda se i pokoji klinac baš zbog nje zamislio nad važnom društvenom temom…

… o čemu može da se pročita u vašem knjigo–albumu. Međutim, osim tema poput one u pesmi <b>Pegla o sedamnaestogodišnjem Darku koji je ubio mladića koji je jednom davno jedini bio na njegovoj strani, u <b>Napetom šouu</b> su i teme iz ličnog života, na primer o stvaralačkoj inspiraciji ili iritantnoj babi iz zgrade.

Naravno. Ako vi kao čitalac ili slušalac ne osećate da iza teksta stoji ljudsko biće, već robot programiran za ledenu analizu koji sa nekakvog čardaka ni na nebu ni na zemlji govori šta valja a šta ne, onda to ništa ne vredi. U popularnoj nekulturi ta se toplina lažira i njome se trguje, to se može u svetu lake zabave, ali u svemu što sadrži bar tračak stvarnog stvaralaštva laganje publike je praktično nemoguće, vonj glumatanja preplavi celo delo. Svestan sam da će Pegla ili Laž ili 20.000 biti javnosti daleko zanimljivije za komentarisanje, ali da nema onih drugih pesama, priča ne bi bila kompletna.

Na jednom mestu ste napisali da ste pre 15 godina verovali da će devedesete jednom biti u muzeju dizela–štva, ali se ispostavilo da…

… da smo muzej danas mi, i to prilično neposećen. Nama očigledno nije jasno da je Promena sa velikim P unutrašnji proces; za promenu koja je samo spoljašnja ima drugih reči: maska, kozmetika, obmana. Uveren sam da nacionalni plan za ulazak u Evropu, plan i ove i prethodne vlasti, nije u tome da se bilo šta (i bilo ko) stvarno promeni, nego da sve te revizore preveslamo prividom, pa da čim okrenu leđa brže-bolje i do mile volje nastavimo da se valjamo po blatu onoga što uopšte nije država, nego tek naseobina, koja stoga liči na praseobinu. I to je strašno. Biti građanin sveta ne znači samo biti građanin prostora, nego biti i građanin vremena – civilizacija je pojam sa četiri dimenzije. A vođe čine jalovu uslugu narodu vodeći ga ka svetu kao prostoru dok ga usput mentalno vraćaju u kulturološki model devedesetih i duhovno ubijaju kičerajem. Ako tako ostane, na prag EU stići ćemo kao gologuzo pleme bez ijedne duhovne potrebe, sa samo jednom ambicijom: redovnom platicom, što će stranim i domaćim kapitalistima odlično sesti. A pošto pleme slepo obožava poglavicu, sagradiće mu totem sa verno izvajanom zadnjicom koja može da primi bezbroj celivanja odjedared, i to će biti najvažniji kulturni spomenik. Spomenik na našem grobu.

Ko je trebalo da misli o tome a nije? Prethodna vlast? Sadašnja? Jalovo građanstvo koje je dozvolilo da nas, u nedostatku pastira, vode ovnovi predvodnici, kako piše u vašoj knjizi?

Sadašnjoj vlasti prethodna je alibi za sve što ne valja, i to je, naravno, na duže staze neodrživo, ali u svojoj suštini jeste sasvim, sasvim tačno. Posle Đinđića, nikad nisam čuo viziju. Njegovi navodni nastavljači izgrešili su skoro pa u svemu, da bi na kraju počinili i kobnu grešku po sebe: potcenjivanje protivnika. Setimo se poslednjeg TV duela Tadić–Nikolić: s jedne strane je čovek besprekorno retoričan, prijatnog izgleda, sav tobože super, a na drugoj čovek koji izgleda izmučeno, nije baš siguran u gramatiku, rođeni gubitnik. I sad, da je do merila retorike, pobedio bi Tadić, ali je zaboravio da je svojim političkim delanjem doveo do toga da se većina prepozna u Tomi. Ljudi gledaju i kažu: ja nisam lep, nemam parfem, ne umem da govorim lepo, ja sam izmučen kao ovaj – ovo je moj izaslanik! I glasaju za Nikolića.

Zvučite razočarano, i to neprimereno mnogo razočarano za jednog tridesetogodišnjaka. Potvrđujete stihove iz pesme Šankeru?

Baš neprimereno, većina mojih vršnjaka bi ovih dana baš pucala od sreće – sebi u glavu, na primer. Potvrđujem stihove, a evo o čemu su: kad imate 20, od horizonta očekivanja deli vas veliki brisani prostor, po njemu se baškari nada; ali sa 30, budućnost je tu, to je ovo, a poražavajuće je da ovo bude to što se čekalo. Pošto se neke stvari nisu desile, duboko u sebi osećate da se neće ni desiti. Daću vam primer: stanje pop-kulture u Srbiji. Nekultura se trajno instalirala. Naše poimanje humora se pretvorilo u Kursadžije, strip se ne doživljava kao umetnost, zanimanje za književnost i pozorište smatra se oblikom zaluđeništva, katastrofalno mnogo klinaca identifikuje se sa nekom pesmom Sinana Sakića, iako na dva klika imaju celu istoriju muzike, kinematografije, svega! Internet je tu, ali služi samo za fejsbučenje. I tu se treba zapitati: zbog koga se i kako tačno desio famozni Peti oktobar…

Koliko ste vi imali godina Petog oktobra?

Bio sam srednjoškolac u Paraćinu, i ako ne računamo blokade auto-puta, moje iskustvo o Petom oktobru je indirektno, od porodice. Međutim, u 20. veku proveo sam 17 godina, to je više no u ovom, i vrlo dobro pamtim devedesete, očeve torbe koje vuče do Bugarske i nazad, sušeno povrće od kojeg se pravi fuš verzija vegete, bljutavi sok iz kesice, restrikcije struje, bombardovanje.

Prekinula sam vas, pričali ste o krivici.

Nisam, pričao sam da treba shvatiti ko je zapravo doveo do Petog oktobra. Po mom mišljenju, Velja Ilić. Ne on kao on, nego kao prototip. Kad Veljama postane jasno u kom smo problemu, kad njima dogori, onda dobijete Peti oktobar. Zašto? Zato što je ostalima to jasno bar deset godina ranije, ali ti ostali čine svega 20 posto. Hoću da kažem ovo: kod nas do velikih promena ne dolazi tako što misleći ubede one druge u istinu, nego tako što ti drugi do istine dođu potpuno drugim putem – krčanje creva napokon postane glasnije od demagogije koja truća sa svih medija. Isto je i sad: vodeća grana naše ekonomije je trgovina nadom. Nada je savršen proizvod, možete da je prodate i pukom siromahu, i to najpre baš njemu. Evo još jednog dokaza: spomenuo sam citiranje Đinđića i Vebera; kad to radite, kome se politički udvarate? Intelektualcima. Kad to nije uspelo, došlo se na zaključak: „A što se udvaramo njima kad ih je 20 posto? Koga se tiče šta oni misle? Bolje lepo da učinimo da se Velje zaljube u nas, a ovi nek se zatvore u svoje kružoke i nek misle šta hoće, šta se to nas tiče kad imamo svojih 80 odsto.“ Ali onda se preigralo: „Evo još bolje ideje: ajde da im ne damo da uopšte pričaju!“ Ovo sa Utiskom nedelje podsetilo me na kultni Dosije X: kada su Pušača upitali zašto ne ukloni Moldera, mudro je odgovorio da bi se time opsesija jednog čoveka pretvorila u krstaški pohod mnogih. Kod nas takve političke mudrosti trenutno nema. To što se Olji desilo, društvo neće zaboraviti, čak ni društvo kao naše.

Stvarno tako mislite? Na osnovu čega?

Ne znam, možda na osnovu toga što cela istorija svedoči da represija dovodi do otpora, takvog da na samom kraju čak i beskičmenima izraste kičma. Najbolji ishod bilo bi rađanje neke sasvim nove opozicione struje koja neće imati veze ni sa jednom od protraćenih stranaka. Jednačinu sam već spomenuo: prvo protiv sebe okreneš misleće, a onda omađijane razmađija glad. Treba zapamtiti, na kraju je i baba koja je ustajala u sedam ujutro da glasa za Slobu počela da lupa u šerpe.

Vi ste rado viđen gost raznih tribina i javnih događanja sa kojih je potrebno uputiti glas mislećeg mladog čoveka, od vas se očekuje da budete svesni loših stvari i da o njima govorite s uverenjem da se mogu popraviti kako biste u tom pravcu delovali na javnost. Da li se zbog toga osećate zloupotrebljeno?

Tako bude, da, sve ovo što vi i ja sada pričamo jednoga dana može da se čita kao borba za tu drugu opciju. Ali to ne menja istinu da nje u trenu kada pričamo nema i da ovde zapravo razgovaramo o osnovnim ljudskim pravima, kao što je pravo na slobodu govora. Svaka angažovana umetnost rizikuje da na kraju završi u nekakvoj političkoj korpi, naročito na crno-belom terenu kao što je naš. Nebrojeno puta ispao sam „demokrata“ samo zato što sam bio protiv radikalne struje, iako je, kao što rekoh, moja vera u ovu drugu struju nestala zajedno sa Zoranom Đinđićem. A evo vam primera konkretne zloupotrebe. U trenutku kad su naprednjaci opozicija, oni na svom mitingu puste moju pesmu Kuća na promaji i Buđav lebac od Sarsa. Mi kažemo – sad ćemo vas tužiti. Oni kažu – pa valjda vam je čast da vas čuje ovoliko ljudi. Ne interesuje me da me na takav način čuju, kažem, a drugo, nemojte se praviti mutavi: kad pustite pesmu na svom mitingu, nedvosmisleno me stavljate pod svoj ideološki kišobran. Na kraju to ne završi na sudu, zato što je trebalo da dam mesečnu platu za tužbu, a i ko bi dobio politikante na sudu u Srbiji? Zatim, pred poslednje izbore, čuo sam da je na mitingu Demokratske stranke puštena Pegla. I onda shvatiš: autori su za sve njih običan instrument i stoka. S jedne strane imate ekipu koja pušta Kuću na promaji, iako je devedesetih aktivno učestvovala u arhitektonskom rešenju te Kuće, a s druge strane imate ljude koji misle da je u redu eksploatisati Peglu, iako se u pesmi kaže da Darko ima 17 godina. On je, dakle, dete odraslo u demokratiji. Kako je onda postao takav, čija je to odgovornost? Ali to je takav svet, pogledajte šta rade Studiju B. Njima uopšte ne pada na pamet da normalan građanin ne želi ni Studio Đ, ni Studio V. A. i jedni i drugi hoće da su Evropljani. Ma sve ste me ubedili, bravo.

Kad ćete početi da pišete o lepim stvarima, sigurno da ih ima?

O, ma kako da ne, i svakako hoću, ali stvar je tu u nečemu drugom. Naime, sreća je dovršena, cela, nema joj se šta dodati, i otuda nije naročito privlačna kao tema. Sreća se naprosto – živi. Ali ono što je teško, mučno, ono što je lom u čoveku – to je oduvek bio bolji teren za umetnost. I to je paradoks stvaralaštva: ono stremi ka visini, ali se po njega uvek ide dole, po njega se silazi u čoveka. Tamo dole ume da ne bude lepo, ali to nije problem umetnosti, nego ljudske prirode. Spomenuti lom u čoveku oduvek je moja centralna tema. Posle Napetog šoua, moj drugar Rastko rekao mi je da kao sledeći korak očekuje priču o čoveku koji je uspeo da uradi nešto sasvim obično a dobro. Čovek i šansa da se uradi nešto dobro – veoma sam za to. Međutim, napisati to u ovom trenutku zvučalo bi kao odvratno priključivanje aktuelnoj demagogiji i saučestvovanje u njoj. Znate li vi koliko se mladi ljudi uvrede kad neko stane da im priča budalaštine za koje oni znaju da nisu istinite? Pesma Laž je o tome. Na jednoj tribini čiji sam učesnik bio neko se našao da lepršavo upita studente medicine zašto ne prijave korupciju. „A vi stvarno mislite da se to dešava tajno?“, pitali su. Istina, moja muzika nije baš za žurku, moji romani nisu za plažu i veselu dokolicu, ali ako pričamo o bilo kakvoj odgovornosti, mislim da bi bilo uvredljivo pričati tim mladim ljudima kako će sve biti u redu ako samo budu verovali u sebe. Poverenje se dugo stiče i teško zaslužuje, i ne bih da vređam nekoga ko mi veruje.