Rokenrol oduvek postoji da bi skrenuo pažnju na ono što se zbiva u društvu, da bi kritikovao. Rokenrol je zato lekovit i podmlađuje
Od pobede na poslednjem Omladinskom festivalu u Subotici prošlo je 35 godina i mnogo generacija “doživotno osuđenih na ljubav”. Od lupanja u šerpe i “maštanja o sreći” sa Rambom Amadeusom, do njihovog poziva Slaju Stounu na zajedničku pobunu protiv nepravde, prošlo je 28 godina, a od prethodnog do ovog albuma pune dve decenije. Možda smo već stekli osećaj da su “Deca Loših Muzičara” postala urbani mit, ali razuverili su nas novim albumom sa devet pesama, baš sada kada nam je njihova muzička oštrica najpotrebnija. Od početka su gazili trnovitim putem ka vrhu, a u međuvremenu su se i neki članovi benda ispisali. No, uprkos svim kočnicama, njihova energija je ostala neokrnjena, kako na sceni tako i u razgovoru. “Deca Loših Muzičara” i danas su onakva na kakvu smo navikli. Novu publiku osvajaju onako kako su osvajali i staru. Ništa se ne menja, osim pojedinih članova benda. Razgovaramo s Nenadom Petrovićem, vokalom DLM.
“VREME”: Iza vas je trideset sedam godina muzike i novi album. Kako izgleda kada pogledate unazad, a kako kada pogledate unapred (i narednih 37 godina)?
NENAD PETROVIĆ: S obzirom na to da sam ja deset godina u bendu, a u muzici od svoje petnaeste godine, mogu možda da zamislim kako je momcima bilo kada su se probijali. Sirova mladićka snaga, beskompromisne poruke. Takvi su i danas. A takvi ćemo biti i u narednim godinama. Rokenrol oduvek postoji da bi skrenuo pažnju i kritikovao situaciju u društvu. Rokenrol je zato lekovit i podmlađuje.
Kako je izgledao proces snimanja albuma? Za vas je to, uprkos brojnim nastupima, ipak novost u radu s momcima.
Mi smo u stvari pokušali da sve to što sviramo uživo prenesemo na snimak. Cilj nam je bio da aranžmane koje smo napravili na probama postavimo tako da zvuče organski, da bismo ih na isti način izvodili i na koncertima. Meni rad u studiju nije nepoznanica, bavio sam se time i ranije, tako da mi je bilo veoma zanimljivo. Pokušavaš da daš sve od sebe i fora je da iskreno izneseš te tekstove i uđeš u muziku.
Bend se menja, menjaju se vaši slušaoci, menja se vreme. Ipak, ostajete prepoznatljivi…
Promene su neminovne. Promenio se način na koji se dolazi do nove muzike, izvođača i pesama. Razvoj tehnologije omogućio je da se brže dolazi do nečega što nas zanima, ali bitno je na pravi način koristiti tu mogućnost. Na taj način se lakše filtrira i potencijalna publika. Naravno, mi smo ovaj album napravili prvenstveno tako da se nama lično dopadne do najsitnijeg detalja. A ako se nama dopada, pa sigurno postoji još ljudi dobre volje koji će ukačiti našu poruku.
Promocije albuma Ustani Slaj Stoune, Srbija te zove uveliko su u toku. Kakvi su komentari? Kako vi doživljavate atmosferu?
Jako sam radostan. Doduše, promocija se trenutno zasniva na “šerovanju” po društvenim mrežama jer, jelte, takav je trend. Prava atmosfera i energija koju ćemo podeliti sa publikom osetiće se na koncertima.
Nove pesme zvuče kao nastavak stare borbe. Kako biste opisali potrebu da se angažujete u najtamnijim trenucima za ovo društvo?
Najbolji odgovor na ovo pitanje leži u tekstovima pesama koje od samog starta piše naš drug i dugogodišnji saborac Vladan Miljković Milje. Poslušajte ih, vrlo su slojeviti.
Ali i u najtamnijim trenucima postoje iskre pozitivnih misli i želja da nestanemo negde, zajedno, gde nema signala operatera i uživamo u rasterećenom druženju, kao u pesmi “Kako si večeras”.
Na novom albumu ima puno džez elemenata. Zašto vam je potrebna ta vrsta izraza?
Kada preslušate album, primetićete da su pesme u principu žanrovski različite. Ta muzika nije nastajala namenski, već je došla prirodno. Možda smo upravo bežanjem iz okvira dobili tu kombinaciju. Takođe je prirodno da muzičari sazrevaju tokom vremena i to se odražava u muzici. Naš producent Đorđe Petrović uspeo je da postigne ono što smo očekivali: da uprkos razlikaama album zazvuči kompaktno.
Pre Đorđa i “Midget Unit Recordsa”, dugi niz godina ste tražili izdavača. Šta je predstavljalo problem?
Tačnije, četiri godine… Nema tu nekih velikih problema. Pročitaš ugovor i sve ti je jasno. “Midget Unit Records” je pokazao prijateljski odnos i pošten dogovor. I uopšte mi nije žao što smo toliko čekali. Sada je sve na svom mestu.
Za sve ovo vreme napravili ste pet albuma. Zašto “samo” toliko?
Sve što je do sada urađeno i što će biti urađeno predstavlja odraz iskrenih ličnih stavova, kako u tekstovima tako i u muzici. To su stvari koje dolaze sa dubokih mesta u čovekovoj svesti i mislim da je jako važno da tu nema foliranja. Mi volimo da radimo na detaljima i to radimo temeljno, ali verujem da nismo cepidlake. Mislim da se iskrenost oseti pri slušanju tih pesama. A biće ih još!
Stvarnost je na trenutke tragična, ali uglavnom podseća na parodiju. Vi ostajete ironični (čini se). Šta je ironija za vas?
Ironija je instinktivni odgovor i pokazuje da i u takvim trenucima možeš ostati britkog uma.
Interesantna i provokativna omotnica… Kako je došlo do saradnje sa Blažom Kovačevićem?
Dosta dugo smo tražili rešenja za omot, a onda se ispostavilo da se Blažov senzibilitet poklapa s našim. Tako to biva.
Slaj Stoun je došao u Srbiju i postavlja vam pitanje koje i sami postavljate: “Vatafak iz going on?”. Šta mu odgovarate?
Pa, probao bih da mu to “pojednostavim” ovako: post-socijalističko-tranzicioni neoliberalni kapitalizam, u pokušaju neukih, pred distopijsko apokaliptičnim trash science – social – fiction (smeh).
“VREME”: Sa DLM ste sarađivali pre 30 godina. Kako danas izgleda saradnja?
Rambo Amadeus: Ista meta isto odstojanje. Postoje autori koji brinu o stanju u društvu i pokušavaju da daju svoj doprinos. A DLM je tu konstantan. Tužno je to što je prošlo 30 godina a društvo muče iste dječije bolesti.
Da li umetnik ima pravo da se zatvori u mehur sopstvene umetnosti i “stvara za večnost”, bez obzira na to šta se događa oko njega?
Naravno da ima pravo. Ali takvi nisu predmet mog interesovanja. Ja mislim da je umjetnikov zadatak da unapređuje senzibilitet sadašnjeg trenutka. Za mene je estetika bez etičkog promišljanja kič.
Barak Obama je 2012. godine poslao svog ministra finansija da urazumi nemačkog kolegu koji je, protiv prezaduženih Grka, naglašavao moralni značaj trpljenja bola na kratke staze, zarad integriteta na duge staze. Ubeđivanje nije uspelo. U svakom slučaju, bez ordoliberalizma ne može se razumeti nastanak EU, kao ni nemačka pozicija u Evropi. Bez njega se, zapravo, ne može tumačiti ni XX vek
Pronalazak i širenje fotografije za Hoknija predstavlja trenutak u kome je optička slika samo fiksirana na papir uz pomoć hemijskih dodataka. Prateći likovne procedure, Hokni sugeriše da se modernost rađa upravo sa umetničkim oslobađanjem od optičkih aparatura i pomagala i povratkom na nesavršeni, manuelni izraz
Delajući unutar granica žanra (i zombi horora kao podžanrovskog skupa), te sopstvenih (mito)poetika, scenarista Aleks Garland i reditelj Deni Bojl nastavljaju sopstvenu priču mikrozapleta previše bavljenja uvek iritantnim eksplikatorskim zahtevima u kojima se gledaoci podsećaju na sve što je bilo u prethodnim filmovima. Pri tome, ama baš sve mora biti jasno, te, istovremeno, mora da zadovolji i nostalgičarski štimung kao nužan činilac u kreativno-poslovnim jednačinama ovog tipa
Irski bend “Fontaines D.C.” dolazi nam iz zemlje sa očiglednim viškom istorije i kulture, pa se otuda razumemo veoma dobro. Kada pevač Grijan Četen u jednom trenutku sa scene diskretno uzvikne: “Free Palestine!”, naša mlada publika spremno odgovara glasnim odobravanjem i kovitlacem palestinskih marama kefija, što ih mnogi ponosno nose oko vrata. Ali ovo zapravo uopšte nije demonstracija političkog aktivizma, kako bi neko mogao pomisliti. Samo mali podsetnik na to kako je sjajno kad ti velike nove zvezde na vrhuncu svoje karijere dođu u grad i podele sa tobom radost izuzetne muzike koju su sami stvorili, kao i svoje autentično ljudsko uverenje spram dirigovane svakidašnjice svuda unaokolo
Fašisti su od D’Anuncija preuzeli ideje akcije i djelovanja – i to nasilnog i brzog djelovanja. Demokratija sa sobom donosi određenu sporost, a D’Anuncio je želio sve odmah i sada – što sigirno podsjeća na neke današnje pojave
Da li bi ste seli sa Aleksandrom Vučićem za kafanski sto nakon što je pomilovao naprednjačke muškarčine koje su palicom junački polomile vilicu studentkinji? Osim gubitka elementarnih moralnih kočnica, šta još stoji iza ovog čina
Nad premlaćivanjem i hapšenjem studenata čovek može da se zgrozi, ali ne sme da se iznenadi – pa sve je to Aleksandar Vučić najavio. Ali, videće da je pendrek slaba zaštita od naroda
Generacija koja vodi ovu pobunu prihvata razlike kao deo svog horizonta normalnosti, nešto prirodno i podrazumevano. Otuda je njihov patriotizam čist, nimalo nalik toksičnom nacionalizmu iz devedesetih
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
