Kao i ostala dva ključna člana Idola u svom polju rada, i Vlada Divljan ‘drma’ iz senke (štaviše, iz inostranstva), bez izbornosti i neposredne odgovornosti, ali je bar lično na čelu svoje NVO/Nevladine organizacije i ne ostaje dužan vernoj glasačkoj bazi. Zato je, kao Dragan Stojnić među naraštajima naših roditelja, zaista tradicionalno/već treći put zaredom zaposeo 8. mart za beogradski koncert. U navali na ovaj datum – ne mnogo većoj zbog 100. godišnjice Dana žena – pomena vredan svakako je i nastup Kemala Montena veče uoči, dok za sam praznik peva u Novom Sadu.
Iako nam još nije sasvim redovan pred kraj zime, Monteno je npr. pre dve god. uspeo dve uzastopne večeri da napuni veliku dvoranu Sava centra, pa je i sad s lakoćom rasprodao ulaznice po cenama 1.900-2.400 d. (a da različiti iznosi nisu vezani za razne polove, kao u nesuđenoj srpskoj prestonici Čačku).
Prilazi su dakle ukazivali na karanfil-seraj, u publici dominirale žene u svim najboljim godinama, i odmah se znalo da će biti stojećih ovacija; između ostalog i jer nemali broj posetilaca nije ni imao gde da sedi tj. broj prisutnih se približio 4000. Skraćeni revijski orkestar (u osnovi, pop-grupa + gudači) pod aranžmanima/dirigovanjem Vojkana Borisavljevića, te voditelj i pomalo pevač – srećom strogo doziran – glumac Aljoša Vučković bili su u svojim najboljim izdanjima, pa su otud i bunile povremene greške zvezde večeri (zaboravljanje stihova, ‘jurcanje’ sa sviračima, petljancija oko gitare, tumbanje redosleda numera…), kao da neće uskoro zaokružiti pola veka karijere.
Kemal Monteno (r. ‘48) počeo je – naravno, posle fudbala, kojim poslom se i njegov otac Italijan bavio u Sarajevu – kao vokalni interpretator, i ostao bolji pevač od mnogih koji su se njegovim autorskim radovima kasnije proslavili. Finim tenorom, bojenim od sevdaha do belkanta, ušao je u svet jugoslovenskih muzičkih festivala, u zlatno doba (sredina 60-ih) te socijalističke estrade koja nikad nije postala pravi šou-biznis. Tako i opšteomiljeni Kemo (ne samo zbog niska rasta, poznat i po deminutivima Kemica, Moke…) uprkos zavidnim uspesima nikad nije postao ‘ona’ zvezda, nego je ostao raja, pa mu nekako i paše da (bar na bini) nije ni prekaljeni profesionalac. Uspon na potezu ‘Omladina’ (Subotica) – ‘Vaš šlager sezone’ (osnovan ‘66, sarajevski adut u SFRJ) pojačan je stražarskim pisanjem pesama ‘68: iz JeNeA su potekli ogromni hitovi Jedne noći u decembru (na ‘singlici’ Kemala prate Pro Arte Đorđa Novkovića), Sinoć nisi bila tu (prvobitno namenjena Josipi Lisac ali tek ‘72. rani hit za Zdravka Čolića), standardna Laž, i mega-narodnjak Ne plači, majko za Mehu Puzića! Pomenuta singl-ploča s dvostrukom A-stranom, obavezni stiskavac-artikal na žurkama sledećih sezona, nosila je i Montenov klasik, gotovo programski Što sam ti skrivio, živote moj.
Kao holesterola, i patetike ima dobre i loše. Opredelivši se za šlager i bez ostatka ljubavne pesme, lavovskim delom tužbalice, nadareni melodičar Kemal Monteno ostao je u okoštalim okvirima koji se neretko i s razlogom poistovećuju s kičom. Da nije dopadljiv, duhovit i nenametljiv Sarajlija stare/međuratne škole, kantautor Kemo bi – sudeći po pesmama – bio zapamćen kao jadni gubitnik, najveći paćenik tzv. zabavne muzike. Ništa bolji skor u tom pogledu nemaju ni numere koje je napisao za druge: od Spavaj, cvijete moj i Čekala je majka sina (zaboravljeni, plačni Mahir Paloš Mašo), do onih za Gabi i Terezu; od proseka odskaču modernije, za Čolu (Zelena si rijeka bila, Jedina, Prava stvar). No, sačuvali su ga kompozitorski dometi i šmekom obuzdane romantika i boemija, kao što su i među prigodnim/namenskim numerama – dugo pre balkanske potrebe da se i pop-muzički busa u prsa patriotska – na vrhu (ne samo top-lista) ostale njegove krasne, iskrene Zemljo moja (najveći hit kolega/sugrađana Ambasadora) i Sarajevo, ljubavi moja.
Ukratko, velikan priznate (reklo bi se danas: akreditovane) sarajevske pop-škole, Monteno ima opus koji bi uz mala prilagođavanja opstao i šansonjerski, a još uvek može to da postigne odgovarajućom pratnjom npr. malog akustičnog sastava. No, s napredovanjem sedih pramenova – danas, merkantilno: s tvrdim depozitom Sarajlije koji je rat/opsadu podneo u svom gradu, i s novom kreditnom linijom posle teške bolesti – Kemal se opredelio za sentiš-put manjeg otpora, pa u njegovoj nekad razređenoj, ali uvek solidno prodavanoj solo-diskografiji sad dominiraju kompilacije (uklj. blentave naslove poput 40 emocija), ponovljeni snimci, prerade u duet-verzije i sl. Zanemarite svakojaka ex-YU-prepakivanja, srž je i dalje pod etiketom Croatia Records, kao i njegovi zaista novi albumi Dunje i kolači i Samo malo ljubavi (2004. i 2009).
Početna nesigurnost gotovo nas je zabrinula i za sam Montenov glas, ali iz svih nevolja se on naravno šarmantno izbavljao, a ni publici nisu posebno smetale. Kemal izgleda kao mlađi brat Dragoljuba Mićunovića (ako to možete zamisliti, s akustičnom gitarom), a zvuči kao stariji Željka Samardžića. Razneženi porodični čovek sigurnost je na sceni uhvatio parom tačaka o svojim unukama (Lajla i Lora), a potom su gusto ‘padale’ i pahulje i suze. Humor je takođe isprva bio dole, kao u slabijoj Audiciji tj. primeren pokroviteljima koncerta kakvi su Pink i ‘Večernje novosti’. No posle par brutalno duhovitih ratnih viceva a la Mujo ‘93, retko se ko kao Monteno može glatko izvući kroz osećajnu Nekako s proljeća, njegov duet s Crvenom jabukom samrtnog proleća ‘91, pesmu koju su ovde mučili Bjelogrli & Co. dok još nisu znali za generala Divjaka.
Od takvih je suprotnosti živ čovek, Kemal Monteno: neskriveno nostalgičan za velikom Jugoslavijom i dobrosusedskom kanconom; s psovčicama-poštapalicama, otvoreno bolećiv kao u Daleko, jači od bolesti u Vratio sam se, živote; seksualno nemušt u npr. Nije htjela, gorko realan u izvrsnoj a nedovoljno poznatoj Napiši jednu ljubavnu; dostojan Milana Rakića u naslovnoj numeri večeri Dušo moja – ‘Jer ja sam onaj koji gubi/i prije nego išta ima’. Mediteranski muzikalan obrnuto proporcionalno dužini BiH-obale, negde sa vrhuncem u složenoj Ovako ne mogu dalje, Monteno je izgurao više od sat, pa su efektne tačke imale prateće pevačice, pa njegov ‘muzički sin’, mlada ‘Zvezda Granda’ Dušan Svilar. Tople posvete počivšim prijateljima Davorinu Popoviću (Indexi) i Tomi Zdravkoviću lepo su se odvijale pod njihovim ogromnim fotografijama; za jednu od najboljih pesama jugoslovenskog roka, Bacila je sve niz rijeku (kao i za zaraznu Sve ove godine) Indexima je tekst napisao Kemal Monteno.
Na kraju, takoreći neizbežno, Žute dunje (Voljelo se dvoje mladih), sefardska Kad ja pođoh na Bembašu, defile svih učesnika, Sarajevo… i posle dva sata i četvrt Kemo trči pobednički krug tj. improvizuje pevanu odjavu. Potaman svima, i Sarajlijama kojih izgleda srećemo više nego što ih je ikad napustilo taj grad, i slavljenicama koje ženomrzačka vlast u Srbiji uporno odbacuje. Zato provod i valja.
