Festival
Rediteljki Hodi Taheri nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Soul heroine
Erykah Badu
Worldwide Underground (Universal)
Mary J Blige
Love & Life (MCA)
Erykah Badu i Mary J Blige lice su i naličje jedne priče (ne nužno u tom redosledu) uhvaćene u vakuum, unutar modernih (i sve avangardnijih, futurističkijih, kompleksnijih – izaberite sami pravu reč…) trendova koji vladaju aktuelnom soul (r’n’b) scenom. Njihov opus pleni svojim konzervativizmom, uzaludnošću, ženstvenošću i ženskošću, vezanošću za lične i rasne korene. Kvalitetima koje globalno korporacijsko selo, nataloženo muškarcima s čačkalicom u ustima i izraslim noktom na malom prstom u uvetu, i istim takvim ženama koje bi da im se dopadnu, niti može niti želi da razume. Njih dve predstavljaju moderne umetnice kojima su emancipacijom stečena prava uskratila pravo da budu heroji (ili herojke, po PC-ju), jer im je borba protiv muškog društva uskraćena ponudom da se istom pridruže. Uz sve beneficije koje to pridruživanje (korporacijskog li termina!) donosi. A donosi ih dosta.
Erykah Badu, i/ili Mary J Blige, nisu moderne, nove, aktuelne Billie Holiday ili Tine Turner iako na njih liče, i poređenje sa njima (im) prija. Iako obe u grubi svet crne muzike unose strasnu svest o tome da su žene (i to crne žene) njihove, katkad, potresne istorije o odrastanju u Dalasu, odnosno Bruklinu, o neravnopravnosti, o (i dalje) čvrstoj muškoj ruci, o ponosu afričkim poreklom, ostaju u senci MTV spotova vrednih više stotina hiljada dolara, i isto takvih kokošaneldonakaran kostima. Ostaju u senci sjaja svega toga. Čak i kada su duhovite ili ironične (poslušajte samo Tyrone, Erykahe Badu). Billie Holiday, Aretha Franklyn ili Tina Turner živele su u teška vremena po crne, ženske umetnice. I ta vremena se nisu mnogo promenila. Ali, više nisu teška kao pre. Nisu neprohodna.
Dok je Mary J Blige prihvatila da bude soul heroina modernog doba, viđena da bude ponos komercijalne crne muzike, koliko i korporacija koje iza nje stoje, Erykah Badu se pomerila malo ulevo (da tako kažemo) više željna, nego na to objektivno prisiljena, da se pozabavi socijalnim položajem Afroamerikanaca – svoga komšije, deteta ili dečka. Taj mali trud da muzici koju prave daju lični pečat ono je što ih izdvaja iz nepreglednog niza tek procvalih r’n’b izvođačica od Beyonce Knowles preko Aaliyahe, Tweet, Lumidee do nekih koje su im, ipak, na tragu – Alicia Keys, Sunshine Anderson ili India Arie.
Album Mary J Blige Love & Life je soul ploča kakvu bi Stevie Wonder poželeo da napravi bilo kog (kancelarijskog) dana koji bi proveo pored privatnog jezera, dišući duboko, srećan što mu je život, ipak, bio naklonjen. Kako je moglo biti… Udružena sa svojim prvim producentom, Puff P. Daddy Diddyjem, Mary je verovatno obuzdala sve (njegove) napore da se njen rad svede na tits & asses propagandu kojom produkcija obiluje. Ostajući dostojanstvena i neiskrena koliko je morala da bude, ona je potvrdila da uloga koju je dobila nije za bacanje.
Erykah Badu oslobođena je takvih boljki, jer je profit (naročito onaj nematerijalni) već ostvarila svojim prodornim tradicionalizmom. Worldwide Underground je skoro EP (sa, praktično, samo osam pesama na originalnom izdanju uz varijabilne bonus doprinose), na kome obilje umerenih (Common) i neumerenih (Dead Prez) radikala daje taman onoliko socijalno angažovanog kredibiliteta koliko prisustvo Queen Latifahe i Angie Stone daje po ženskoj liniji, a gostovanje Lennyja Kravitza oduzima i jednima i drugima. Ali, ako zažmurite na jedno uvo, ovaj album pruža neverovatan erotski potencijal, koji i dalje ostaje jedan od nepresušnih kvaliteta Erykahe Badu. Zanemarivanje storija o nesrećnim ljubavima i istim takvim sudbinama, zarad senzualnosti koje donose glas i ritam pruža gotovo perverzno zadovoljstvo. Valja napomenuti da je Erykah, naročito u odnosu na prethodna izdanja, u velikoj meri razmaštala aranžmane, što je, lako moguće, jedan od pozitivnih uticaja njenog bivšeg momka, Andrea iz hip-hop benda Outkast.
Kombinujući sintetiku koju su osamdesetih trpele ili promovisale Anita Baker i Whitney Houston, sa prilično raskrinkavajućim, ako ne turobnim, devedesetim, ove dve soul dive nedvosmisleno se nameću kao uzori svakoj ženi koja u životu, barem, zna šta hoće. Ili kao partneri – muškarcu koji je to spreman da prihvati.
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Pavle Jerinić je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
“I tada i sada, kao da pratimo jedni druge. Utoliko je moje pominjanje (pa čak i da je izmišljanje) ‘jugoslovenskog sna’ najkraća, ali prilično tačna definicija ostvarivosti duhovnog stanja pojedinca i nacije tog vremena”
Svetislav Basara: Minority Report (podcast)
Dereta, Beograd, 2024.
U predstavi nije sasvim jasno kakva je veza između položaja poslušnog kulturnog radnika onda i položaja poslušnog kulturnog radnika danas. U romanu je minuciozno analiziran odnos između brutalnog staljinističkog sistema i onih koji pristaju da mu služe svojim intelektualnim radom. U predstavi se ova dimenzija romana izgubila
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve