Brevijari i priručnici

Svaki ozbiljan Red vožnje jedna je vrsta otvorenog dela, po prirodi stvari nedovršenog i nedovršivog, uz to još tako ranjivog i krhkog: od nečega što je, na kraju krajeva, samo Tekst, očekuje se savršena reprodukcija Sveta, tj. stvarnosti; a ova je, naročito u južnim podnebljima, poslovično sklona izneveravanju Teksta. Prostije rečeno: to što nešto negde piše, može da bidne ali ne mora da znači da uistinu postoji, da se i ovaploćuje u stvarnosti… „Žanrovski“, Red vožnje ne spada u „lepu književnost“ i nema fikcionalnu formu: naprotiv, njegova ga tehnofilska utilitarnost gura u red ordinarnih „praktičnih priručnika“ za lakše snalaženje u koordinatama stvarnog sveta. Pa ipak, ako njegovom ispisivanju pristupiš s primerenom ozbiljnošću, on postaje (inter)tekstualni puzzle i kreativni izazov složeniji od, recimo, Pinčonovih ili Perekovih romanesknih konstrukcija. Kišov je Eduard Sam znao sve o tome: sve je podredio svom životnom delu, „Redu vožnje železničkog, brodskog i autobuskog saobraćaja“, e da bi to Delo zapravo ostalo nedovršeno/nesavršeno, a on je, kao svaki ozbiljan umetnik, težio totalnosti teksta kao jedinom dostojnom cilju.

Dobro, pretpostavljam da današnje pisce retkih ovdašnjih redova vožnje vuku nešto trivijalniji motivi – vreme romantičnih heroja modernosti generalno je prošlo (a sa njim i sve ono najbolje u našoj civilizaciji); avaj, na Potkontinentu ionako jedva da je bilo zaživelo. Pa ipak, nije da ga nije bilo: sećam se Autobuskog reda vožnje SFRJ s početka sedamdesetih, koji sam pronašao na dedinom tavanu u D; još bolje pamtim Red vožnje Beogradske autobuske stanice (BAS) iz 1980, ozbiljno uređenog štiva koje sam kupusao do raspadanja. Uzgred: tada je sa BAS-a dnevno polazilo preko hiljadu autobusa – ta cifra ni do dan-danas nije dostignuta. A najbolje se od svega sećam nekolikih izdanja, tamo negde sa prelaza sedamdesetih u osamdesete – biće da je zagrebački Generalturist bio izdavač – univerzalnog SFRJ Reda vožnje, sa ama baš svim polascima tada još ozbiljne firme Jugoslovenske železnice, sve do poslednjeg lokalnog šinobusa od Divače, Vršca ili Prilepa do… već nečega, sa svim brodovima i trajektima naše Razvedene Obale, sa unutrašnjim i međunarodnim avionskim saobraćajem, i sa bitnijim međugradskim autobuskim linijama od Triglava do Vardara, od Kikinde do Premanture. Eh, treba li da kažem da sam pola tih savršeno divnih i savršeno nepotrebnih podataka s vremenom bio naučio napamet, i da sam se s tom knjižicom navozao onoliko, pretežno u mašti, ali bogme i zaozbiljno… Taj je božanstveni brevijar stvarnih i izmaštanih bekstava od tuposti statične svakodnevice jednom godišnje bivao zanavljan, sve dok ga (od)jednom više nije bilo; ni njega ni bilo čega što bi ga odmenilo – kako se Apokalipsa devedesetih približavala tako je postajalo sve jasnije da dolazi zlo doba u kojem ljude neće podsticati da putuju već, naprotiv, da ne mrdaju iz svog ustajalog budžaka, jer Napolju ih vrebaju sve sami strašni dušmani i goleme pošasti. Kao da smo svi živeli zatočeni u filmu Trumanov šou.

Obnavljanje prakse štampanja i prodaje voznih redova jedan je od onih krhkih, ali dragocenih znakova povratka klice normalnosti u naše živote; zato nije čudo da su se ovi pojavili tek nakon 2000. godine. U očekivanju nekog univerzalnog, „eduardsamovskog“, pojavili su se oni „partikularni“ – železnički, odnosno autobuski. Železnicom se ovde neću baviti: red vožnje ostataka zaklane JŽ (ili kako se ta olupina sad već zove), doduše postoji, možete ga, na primer, pazariti na šalteru informacija Glavne železničke stanice u Beogradu, ali em što je besmisleno skup i tako nedostupan običnom putniku, em što je putnička železnica „kao takva“ ovde u mučnom izumiranju, a u ono malo preostalih vozova zateći ćete još samo očajnike i Izgubljene Duše. Mada sam oduvek bio prevashodno drumski jahač, veoma sam tužan što je tako: zemlja bez (ozbiljne) železnice je predeo bez duše. Kako god, preostaju nam oni autobuski, tj. publikacije koje izdaju Beogradska autobuska stanica (BAS) i Međumesna autobuska stanica (MAS) u Novom Sadu. Hajde, dakle, da vidimo kuda će nas odvesti jedna mala komparativna tekstološka analiza…

NOVO I BAJATO: Eto problema već na početku: kako upoređivati nešto bajato s nečim ganc novim? Red vožnje BAS (izd. AD BAS, Beograd) izdat je, naime, još 2004. i od tada nije obnavljan; ovo poluzastarelo izdanje – može se reći da znatan deo podataka ipak i dalje važi – još se može naći u ponekom lokalu na BG Štajgi. Novosađani, pak, već nekoliko godina unazad uredno obnavljaju prigodnu vozorednu knjižicu. Ovde ću tretirati recentno izdanje: Red vožnje MAS (izd. JGSP Novi Sad 2006). BAS-ov Red vožnje (dalje: RV) ima format skoro kao stari Alan Ford, dočim Novosađani postepeno smanjuju format svojih izdanja: poslednja dva su prave džepne knjižice, za putnika idealne. Eno, međutim, upadljive „patriotičeske“ sličnosti: oba su RV štampana isključivo ćiriličnim pismom, latinična varijanta ne postoji (osim na internetu, jelte), pa čovek može mirne duše da zaključi da se ovde „dubinski“ ništa ne menja još od 1988: i dalje nam svejednako nije stalo do toga može li se iko ko nije iz Srbije i dve-tri nahije okolo snaći ovde ili pak ne – ko ga šiša kad je bio lud da zalazi čak ovamo, bio lepo sedeti kod kuće, mi ga nismo zvali! Tja.

Postoji onaj „ordinarni“ informativni nivo bez kojeg bi bilo koji RV bio besmislen. Drugim rečima, razume se da ćete u ovim knjižicama pronaći podatke tipa: kada polaze autobusi iz Beograda za Valjevo ili iz Novog Sada za Sivac. No, to je daleko od toga da bude dovoljno. Važno je i kada autobus stiže u Valjevo, Sivac ili gde već, kada polazi iz Valjeva/Sivca za BG/NS, i kada se očekuje njegovo srećno pristignuće u srpsku ili vojvođansku prestonicu. I to nije sve – samo, hajde prvo da vidimo kako s tim stoje stvari. BAS-ov RV opredelio se za precizno saopštavanje vremena polaska – kako iz BG tako i iz mesta – ali ne i dolaska; doduše, postoji odrednica „prosečno vreme putovanja“ koja vas upućuje na pretpostavljenu dužinu vašeg putešestvija, ali to nije dovoljno dobro jerbo su na mnogim pravcima razlike u dužini putovanja na istoj trasi znatne. Novosađani su ranije bili još gori, tj. beskorisno „novosadocentrični“: imali ste samo polaske iz NS i dolaske u NS – pa vi sad vidite kad treba da dođete na stanicu u Sivcu ili Bašaidu ne biste li se vrnuli! Jedino da računate od bezveznog „vremena dolaska“ pa unazad, onoliko koliko piše da je „prosečno vreme putovanja“. Ta je glupost u aktuelnom izdanju otklonjena, i ono ima sve one četiri gore navedene neophodne odlazno-dolazne kategorije, i to ne „u načelu“ (ono odokativno „vreme putovanja“), nego za svaki polazak obaška. Na drugoj strani, BAS-ov knjižuljak nudi pogodnost koje Novosađani nikako da se opsete: na spisku polazaka za neko mesto (kao i iz njega) debljim, „boldovanim“ ciframa su označeni polasci koji nisu „tranzitni“, što putniku može biti važno zbog rezervacija, moguće gužve etc. Šta to konkretno znači? Ako nameravate da idete u Niš, lako ćete razlučiti polaske do tog grada – i ni metar dalje… – od onih kojima je Niš samo usputna stanica prema Leskovcu, Pirotu, Makedoniji… Isto važi i za povratak: znaćete kojem je autobusu Niš polazna stanica – eto šanse za bolje mesto – od onog koji stiže, možda već neugodno popunjen, iz Bitolja ili Vranja. Elem: domaći zadatak za MAS…

FRTALJ: Osim štampanih izdanja, i BAS i MAS su prisutni na internetu, s tim da tu Beograđani nesumnjivo vode. Naime, sajber-red vožnje MAS-a sakriven je u nerazgovetnim dubinama sajta NS gradskog prevoznika (www.gspns.co.yu), umesto da bude ozbiljno uređena web-stranica za sebe, do koje će se izravno lako dolaziti. Sam njen sadržaj je još problematičniji, jer nudi samo frtalj bazičnih informacija iz štampanog izdanja: polaske iz Novog Sada i ništa drugo. Sa sajtom BAS-a (www.bas.co.yu/redvoznje.asp) sasvim je drugačije: on zadržava sve vrline štampanog izdanja, i još ih bogato nadograđuje: među ovim podacima, ažuriranim na dnevnoj bazi, možete saznati i ko je prevoznik za svaki mogući polazak u bilo kojem pravcu, što je izuzetno važno (svaki iskusan putnik će vam to potvrditi – nemaju sve firme podjednako dobre autobuse, podjednako ljubazno osoblje etc.; na kraju krajeva, i cene voznih karata im se razlikuju, gdegde i drastično), da li narečeni izdaje povratne karte, kuda će majstor sve da vas voza (jel preko Doljevac ili preko Merošinu…) pa čak i s kojeg perona autobus polazi. Sve ovo, jakako, važi i za dolaske. Zašto, pak, ni jedni ni drugi ne oglašavaju prevoznike u štampanim RV, ostaće večita misterija.

Kako god bilo, Red vožnje u ruke, pa put pod noge! Ništa nije kao opojni miris druma: ko ga se jednom na pravi način nasnifao, taj surfuje drumovima i sedeći u sopstvenoj sobi… Eduard Sam sigurno negde, među anđelima i melecima, dovršava svoje Delo, približavajući ga savršenstvu: možda ćemo, kada ga dovrši, kad harmonizuje Reč i Stvarnost, svi biti spaseni? Do tada, neka svako ispiše neku svoju knjigu puta i vrline…