Braća bez gaća

U iščekivanju festivala „Guča je Guča“ tv-program radi na reprizama, kao jugići na rezervi u tužno vreme nestašice goriva. Ipak, iskre mudrosti možete pronaći na zaista neočekivanim mestima. Ministarstvo za trgovinu i turizam obradovalo me maestralnim tv-spotom. Natapirane bliznakinje raskomoćeno odevene ulaze u mesaru kod komšije brke.

Setih se stare radio reklame – ‘de ste pošle , de ste išle, u mesaru Papak –da kupimo viršle! Jes’ đavola, jednojajčane snajke znaju da kuvaju, ali ne mogu da se dogovore koje meso da kupe. Leva bi jagnjetinu, malo kotleti, malo rebra, da joj ne uvali bubac, al’ desna bi valjda ovčetinu. Dok se one prepiru, pitajući se odakle li je stiglo sve to mesište (u stvari filozofska rasprava), majstor brka im kurtoazno saopšti kako od nekog datuma sva stoka ima biti markirana čipom. Znaćemo odakle su nam šnicle do u treće koleno. Ova niskobudžetna reklama (da se ne ‘arče državne pare), mogla bi biti nastavak neprskane estetike, koju smo do danas onako stihijski gledali na tv-programima. Setite se samo „Talijanaca Prvomajaca“, celog opusa BB–šou marketinga, ili zastavine „desetke“-Baš je lep!

Za razliku od ministarstva za mesište, TV Metropolis me obradovao jednim repriznim ciklusom. Naime, tokom leta smo imali priliku da vidimo kompletan opus Zorana Kesića, autora kultne emisije „Dezinformator„. Produkcija humorističnog programa je praktično potpuno nestala – a čovek se godinama sa minimalnim budžetom fantastično zeza sa ovdašnjim tv-fenomenima. OK, nisu sve fore uvek na istom nivou, ali u svakoj epizodi pronađete poneki biser. Kesić svoje projekte izvodi često kao ulične performanse – na primer promociju Kanibal banke, gde za kredit ulažete svoje organe. Naši slučajni prolaznici rado su degustirali skuvani jezik ili mozak koji su bili servirani. Kanibali su, dakle, među nama i liče na gladne penzionere. Najvažnija stvar je odnos „Dezinformatora“ prema likovima pred kamerom – bez obzira na stepen raspamećenosti naših uličnih mirakula, Kesić ima empatiju koja nije ljigava. „Dezinformator“ je, paradoksalno, u manjoj meri fikcija, a u mnogo većoj meri dokument o graničnom stanju srpskog društva u ovom trenutku. Smejte se koliko hoćete – ali tako danas izgleda narod.

Na kraju, konačno se u vidu generalne probe pojavio „Veliki brat“ na B92. Priznajem da nisam shvatio smisao „Generalne probe“ (Igor Miklja, rahmetli 3K), jer nije baš običaj u Srbiji da se nešto proba, ali ubrzo sam shvatio da je srećniji naziv možda – pretkvalifikacije za „Velikog Brata„. U svojevrsnom salonu odbijenih desetak kandidata se nadmeće za samo jedno preostalo mesto – 11 kandidata je izabrano, jedan će se kvalifikovati iz salona odbijenih. To je takmičare motivisalo da još brže uđu u interpersonalne odnose i, sudeći po pisanju žute štampe, deca su se već prve noći da izvinite kresnula. Mislim da je time zabeležen rekord „Big Brothera“ na internacionalnom nivou, jer se u drugim zemljama seks pojavljivao posle par meseci. No, kao u slučaju „Dezinformatora“, „Veliki brat“ nam je u stvari pokazao kakvi smo, jer su se takmičari tokom prvog dana odredili prema seksualnim preferencijama (jedan dečko je priznao da je biseksualac), devojka je iste večeri uletela drugom dečaku pod tuš na zajedničko tuširanje, a uveče su se jebucnuli. Bog te mazo, pa šta će da rade drugog dana. Ostalo je da se malo podžapaju oko politike, da se malo pobiju i eto nam pobednika. „Veliki brat“ po prirodi stvari ima i svoje brojne protivnike. Svojevrsno priznanje ovom programu dali su tv-kritičari u Britaniji jer se pokazalo da je „Veliki brat“ ogromno socijalno ogledalo društva u kojem se vide njegove najsvetlije, ali i najmračnije strane. Neću da se duvam, ali u ovoj kolumni sam predvideo (ko Zorka) da će se u Srbiji intima uglavnom kapirati kao golotinja ili seks. Već na audiciji, kandidati su bili spremni da se skidaju. Ono što ih čeka je otkrivanje psihološke, etičke i duhovne intime, a zaista nema pojma šta se danas tu može pronaći. Zato svake večeri gledam nove epizode.