Banaćani na Marsu

Knjige proze trojice mlađih kikindskih (i mokrinskih) pisaca našle su se pri samom vrhu pažnje tzv. književne javnosti tokom sezone jesen-zima; sva ta pažnja je bila, bogme, dvotrećinski opravdana (što nije loš procenat…) jer su dve od tri aktuelne knjige severnobanaćana, autora Stubova kulture, uistinu među najboljim uradcima srpske proze u protekloj godini, što kritici nije promaklo (osim onoj odavno mrtvosanoj, a institucionalno najbolje užljebljenoj), a nadam se da ne promiče ni publici.

Kako god, Srđan je Tešin daleko najiskusniji i najafirmisaniji autor iz ovog trolista; još od zajedničkog „pisma o namerama“ nekolicine literarnih ispisnika zvane Pseći vek, Tešin se potvrdio u nacionalnom i regionalnom kontekstu kao zanimljiv i osebujan autor, pri tome i dovoljno promišljen da svoju poetiku ne petrifikuje na onim (recimo, post-postmodernističkim) pozicijama sa kojih je krenuo, nego da odvažno istražuje dalje, ne hajući mnogo kuda će ga to odvesti, tj. kako će se „to“ zvati.

„Ispod crte“ nije baš sasvim roman, a nije zapravo ni zbirka priča; najpre će biti da je to kolekcija, iliti grozd, ili vez, ili niska, pripovedaka koje objedinjavaju isti junaci i isti mizanscen, tako da je prirodno da su priče povezane na onaj način koji u konačnici knjigu izmešta iz područja iole klasične pripovedačke zbirke i zg(r)ušnjava je u neposrednu blizinu romaneskne forme, ipak je nikada ne dosežući u potpunosti. Ovo je, dakako, samo pokušaj definicije, nikako vrednosni sud: to što je knjiga tako žanrovski hibridna nije posledica neuspeha autora da je strukturira nekako drugačije, nego je, naprotiv, forma koja ovoj knjizi najviše odgovara. A prema kojoj će, formi, i njenom „pravom“ autorstvu, pisac do kraja zadržati izazivački otvoren stav, provocirajući različita tumačenja, i zovući čitaoca na igru zamišljanja.

Miki i Milka, omlađi bračni par, žive u jednom od onih tipičnih (polu)periferijskih novogradnja-naselja, zvanom (ni manje ni više nego) Mars. U Kikindi, dakako, i u Banatu, koji kao da je ceo kosmos ove knjige, prenapučene banatskim toponimima, a gotovo pa lišene bilo kojih drugih. Milka je novinarka Banatskog žurnala, rođeni fridom-fajter i aktivista, podjednako kroz pisanje kao i kroz život, dočim je Miki manje-više pasivni i introvertni Izbegavač Nevolja, nastavnik muzičkog i veronauke (!), i uopšte rasni maneken izokrenutog rodnog stereotipa (te nas neće mnogo iznenaditi kada otkrijemo, zajedno s Milkom, njegovu transvestitsku stranu…): Milka je, sve u svemu, nosilac „muškog principa“, a njen mužić, hm, baš i nije, mada se par puta baš potrudi… Ambijent u kojem žive prepun je benignih i manje benignih čudaka, živopisnih likova koji kao da vapiju za ekranizacijom (ali samo u rukama znalca!) poput nepodnošljive babe Radinke s prvog sprata, njenih unuka Jelene i Vesne, poslastičara Caneta koji će Milku, okrivljujući je za smrt svog dobrotvora, mučiti prisilnim objedanjem tulumbama, a bogme i kvartovskih siledžija i krimosa u (ne)uspešnom pokušaju, koji će supružnicima prirediti scene uistinu dostojne Pasa od slame, i inih, ništa manje koloritnih. To su, od Mikija i Milke pa nadalje, svi ti ljudi tek malo ispod crte, olupane ljudske egzistencije koje su zastale negde pred samorealizacijom (šta god to bilo) i koje sada otaljavaju restlove svojih života na prašnjavoj periferiji, u malom prostoru u kojem zbijeni žive jedni drugima hodajući po glavama… Utoliko je Tešinov Mars uistinu bilo koji od naših životnih mikrokosmosa, a način na koji ga je ostvario pleni upravo jedinstvenim spojen začudnosti, one uvek negde za jedan polukorak lebdeće iznad proze „životnih realnosti“, a istovremeno odišući nečim što tako lako prepoznajemo, što kao da je pozajmljeno direktno od nas – što od naše „realnosti“, što još i više iz naših snova.

Ispod crte je knjiga za probraniju i verziraniju publiku, mada je, opet, jako udaljena od svake nacifrane hermetičnosti i celomudrenosti. A Srđan V. Tešin je, dakako, pisac podosta iznad crte u savremenoj srpskoj prozi, gde god da tu crtu postavite.