Brisel Beogradu ne veruje

Članstvo u Evropskoj uniji je proklamativno spoljnopolitički prioritet Srbije, samo što pristupni pregovori ne samo da su nestali iz fokusa političara Srpske napredne stranke, već prorežimski mediji sistemski vode prorusku i antizapadnu kampanju. Od silnih „istorijskih“ ekonomskih ugovora sa Rusijom i Kinom, vojne saradnje i isticanja bratske ljubavi između Beograda i Moskve ili Pekinga, EU se u srpskoj javnosti doživljava kao nužno zlo sa kojim Srbi moraju da se nose.

Do koje mere Srbija nije privržena pregovaračkom procesu sa EU može se zaključiti ne samo po lakonskom odbacivanju kritika iz Brisela na račun funkcionisanja pravne države ili slobode medije, već i zbog odbijanja Srbije da usaglasi svoju spoljnu i bezbednosnu politiku sa stavovima Evropske unije, kao u slučaju premeštanja srpske ambasade iz Tel Aviva u Jerusalim. Koliki značaj Srbija pridaje pristupnim pregovorima vidi se i po tome što gotovo godinu dana Vlada Srbije nije postavila šefa pregovaračkog tima, što nekadašnji član pregovaračkog tima, sada predsednik Upravnog odbora Centra za evropske politike Srđan Majstorović vidi kao svojevrsnu poruku gde se evropske integracije trenutno nalaze na listi prioriteta Vlade Srbije.

„VREME„: Zbog čega Srbija već godinu dana nema šefa pregovaračkog tima?

SRĐAN MAJSTOROVIĆ: Mi ne znamo zašto Srbija već godinu dana ne uspeva da pronađe osobu koja bi trebalo da koordinira i vodi rad Pregovaračkog tima. O razlozima možemo samo da nagađamo – moguće je da nije bilo adekvatnih kandidata za to mesto, moguće je da pojedini kandidati nisu spremni da u trenutnim okolnostima preuzmu odgovornost, ili prosto nije postojao politički interes vlasti da se imenuje novi šef Tima. Generalno gledajući, ova situacija je dokaz da su u uslovima opšte centralizacije odlučivanja u Srbiji, institucije i procedure u potpunosti obesmišljene.

Odsustvo šefa Pregovaračkog tima je poruka gde se trenutno nalaze evropske integracije na listi prioriteta Vlade Srbije. Naši partneri u Briselu su zbunjeni, ne razumeju taj raskorak između javno deklarisanih prioriteta i ovakve situacije koja je trebalo da bude relativno brzo razrešena. Njima je potreban „broj telefona“, odnosno osoba koja će biti prvi kontakt za sva pitanja u vezi sa pregovorima.

U odsustvu šefa Pregovaračkog tima, pretpostavljam da se ministar zadužen za evropske integracije bavi i koordinacijom pregovora. Međutim, to nije optimalno rešenje. Ministri dolaze i odlaze, a uloga šefa Pregovaračkog tima je da u kontinuitetu obezbedi koherentnost i konzistentnost pozicija Srbije u pregovorima sa EU.

Koja su do sada poglavlja otvorena?

Srbija je od početka pregovora otvorila 18 od 35 pregovaračkih poglavlja, i privremeno zatvorila dva koja su posvećena nauci i obrazovanju. Među prvim poglavljima otvorena su ona posvećena vladavini prava imajući u vidu značaj nezavisnog sudstva, borbe protiv korupcije i poštovanja osnovnih prava za sveobuhvatni kvalitet procesa evropske integracije. U zavisnosti od napretka u ovim poglavljima, članice Unije jednoglasno odlučuju o daljem napretku Srbije. U poslednjem izveštaju o stanju vladavine prava u Srbiji, Evropska komisija je konstatovala brojna kašnjenja u vezi sa planiranim aktivnostima. Realizacija nekih od aktivnosti koje je Srbija sama sebi postavila kao cilj, poput izmene Ustava u cilju obezbeđivanja nezavisnosti sudija, kasni tri godine. Očigledno je da su države članice na osnovu rezultata tog izveštaja došle do zaključka da Srbija ne čini dovoljno i odlučile da ne otvore ni jedno pregovaračko poglavlje u junu ove godine.

Da bi se zatvorilo jedno poglavlje, neophodno je da Srbija ispuni određene uslove – da usaglasi nacionalne propise sa pravilima i standardima EU i uspostavi neophodne institucije koje će se baviti njihovom primenom. Utisak je da se vladajućoj političkoj eliti u Srbiji ne žuri sa uvođenjem i primenom ovih pravila jer bi nedvosmislenom primenom principa vladavine prava bili ugroženi interesi mnogih koji su deo vlasti ili su povezani sa njom.

Gde je zapelo u pregovaračkom procesu?

Postoje unutrašnji i spoljni uzroci koji utiču na trenutni tempo pregovora. Među unutrašnjim razlozima evidentna je nespremnost vlasti da se suštinski pozabavi neophodnim promenama, posebno u oblasti vladavine prava i neometanog funkcionisanja demokratskih institucija. Iako je možda u javnosti očekivano da će pitanje dijaloga sa Kosovom biti razlog sporijeg napredovanja Srbije, to se do sada nije desilo.

S druge strane, evidentno je i da u samoj EU postoje nedoumice u vezi sa daljim širenjem Unije u vreme kada se njene članice suočavaju sa posledicama brojnih kriza koje su potresale Evropu od 2008. godine i velike finansijske krize, zaključno sa još uvek aktuelnom pandemijom kovida-19. Javno mnjenje unutar EU je s vremenom postalo skeptičnije prema daljem širenju Unije. U takvim okolnostima, i uprkos deklarativnoj podršci, definitivno je primetan pad entuzijazma za bržu integraciju Srbije i drugih zemalja Zapadnog Balkana.

Koliko upozorenja Evropske komisije zbog stanja vladavine prava i slobode medija koče pregovarački proces?

Obezbeđivanje primene principa vladavine prava i neometanog funkcionisanja demokratskih institucija je ključno za dalju dinamiku pregovora. Pred novom Vladom Srbije biće jasan izbor – ukoliko učini značajan zaokret u odnosu na dosadašnju politiku i pristupiti istinskim promenama koje bi trebalo da obezbede nezavisnost sudstva, borbu protiv korupcije, poštovanje osnovnih prava uključujući slobodu izražavanja kritičkog mišljenja, slobodu medija, slobodne i demokratske izbore, moguće je uticati na ubrzanje pregovora. U suprotnom, Srbija će nastaviti da se kreće tempom nedostojnim zemlje koja, prema izjavama političkih lidera, pretenduje da bude lider regiona. Podsećam da je u slučaju „ozbiljnog i kontinuiranog“ kršenja vrednosti na kojima je zasnovana Unija predviđena i mogućnost suspenzije pregovora.

Tempo pregovaračkog procesa je određen interesima dveju pregovaračkih strana, i utisak je da se obema stranama ne žuri. Čini se da Srbija nije sigurna da li želi da prihvati sve obaveze koje proističu iz pregovora o članstvu kalkulišući da bi „troškovi“ (funkcionalna demokratija i vladavina prava, normalizacija odnosa sa Prištinom, razni aranžmani sa drugim partnerima) mogli da budu previsoki za vladajuću elitu. S druge strane, ni u EU nema preteranog entuzijazma da se ovaj proces ubrza.

Kako naglašeno prijateljski politički i ekonomski odnosi Srbije sa Rusijom i Kinom utiču na pregovarački proces?

Svakako da se na ove odnose u Briselu gleda sa podozrenjem. Nekoliko je razloga za to. Prvo, stiče se utisak da „sedeći na više stolica“, politički lideri u Srbiji nisu iskreno posvećeni budućem članstvu u Uniji. Time se narušava odnos poverenja koji mora da postoji između buduće članice i EU. Drugo, pitanje prirode i transparentnosti investicija koje dolaze iz ove dve zemlje takođe izaziva određeno podozrenje. Često su ovi ugovori predstavljeni u javnosti kao najbolji do sada, međutim, javnost do njih teško dolazi, što stvara sumnju u njihovu ekonomsku isplativost i opravdanost. A ako ugovori nisu ekonomski opravdani, iza toga obično stoji neki drugi, politički ili partikularni interes što utiče na kredibilitet Srbije u Briselu.

Treće, Srbija je prihvatila obavezu da postepeno usaglašava svoju spoljnu i bezbednosnu politiku sa pozicijama EU. U ovom trenutku obim usaglašavanja Srbije sa EU je najniži u regionu. Uzrok tome je pre svega u nepristupanju zajedničkim pozicijama EU prema Kini i Rusiji. Konačno, poruke koje su slate tokom pandemije kovida-19 takođe su izazvale nezadovoljstvo u Briselu. Žosep Borelj, visoki predstavnik za spoljnu i bezbednosnu politiku EU, javno je reagovao na pojavu bilborda sa izrazima zahvalnosti kineskom predsedniku u Beogradu, s obzirom da EU nije dobila isti tretman za značajnu pomoć koju je obezbedila Srbiji.

Koliku težinu ima poglavlje o spoljnoj politici i bezbednosti?

U okviru spoljne i bezbednosne politike EU, 27 članica pokušavaju da usaglase jedinstvene stavove o važnim međunarodnim i bezbednosnim pitanjima. To nije uvek jednostavno s obzirom da članice često imaju različite interese. Upravo tu se nalazi razlog zašto se od Srbije i drugih kandidata za članstvo očekuje da sa mnogo više osećaja usaglašavaju svoje pozicije sa članicama EU. Ukoliko to ne čini, stvara se sumnja u motive kandidata što neminovno vodi urušavanju poverenja. Taj manjak poverenja je razlog zašto šest godina nakon početka pregovora članice EU još uvek nisu usvojile ni zaključak o obavljenom tzv. skriningu, odn. zašto Srbija nije ni blizu otvaranja poglavlja 31 koje se bavi ovim pitanjima.

Nedavno smo preko Tviter naloga šefa Delegacije u EU saznali da je Srbija postupila ispravno i pridružila se članicama Unije u kritici nedemokratskih izbora u Belorusiji. Stiče se utisak da je Vlada ovu odluku donela u ilegali. Teško je objasniti zašto se takve odluke ne objavljuju javno kao potvrda evropskog opredeljenja.

Kako, na primer, otvaranje ambasade Srbije u Jerusalimu može da utiče na pregovarački proces?

Već u prvim reagovanjima iz Brisela bilo je jasno da ovakva pozicija nije prihvatljiva za EU i njene članice. Srbiji (i Kosovu) je upućena otvorena kritika sa jasnom porukom da će perspektiva njenog članstva u Uniji biti narušena ukoliko se ne uzdrži od preseljenja svoje ambasade u Jerusalim. Realno je očekivati da bi pojedine članice, manje naklonjene Srbiji i daljem širenju EU, ovaj potez mogle iskoristiti kao argument za usporavanje pregovora.

Kako se u Briselu uopšte ocenjuje privrženost Vlade Srbije evropskim integracijama?

foto: marija janković

To je veoma interesantno pitanje i odgovor zavisi od toga sa kim razgovarate u Briselu. Prema pojedinim državama članicama, koje su u manjini, Srbija je već trebalo da bude članica Unije. Naravno, to su one članice koje i same imaju problem s poštovanjem osnovnih principa i vrednosti EU, pa je iz njihove perspektive trenutno vladajuća elita u Srbiji rado viđen saveznik.

Međutim, većina je ipak prilično nepoverljiva prema spremnosti srpske političke elite da se pozabavi ključnim pitanjima i ta grupa će i dalje imati preovlađujuću ulogu u određivanju tempa pristupanja Srbije Uniji. Prošlo je šest godina od početka pregovora a Srbija stagnira, ili čak, prema izveštajima relevantnih međunarodnih organizacija, nazaduje kada je u pitanju poštovanje demokratije i vladavine prava. Poverenje je narušeno, kredibilitet je sporan. U takvim okolnostima samo radikalni zaokret u odnosu na dosadašnju praksu bi eventualno mogao da doprinese promeni imidža Srbije.

Kako odnosi sa Kosovom utiču na pristupanje Srbije EU?

Normalizacija odnosa sa Kosovom u formi pravno obavezujućeg sporazuma koji mora biti zaključen pre njenog pristupanja Uniji je uslov koji je Srbija prihvatila na početku pregovora. To je bilo neophodno s obzirom da Unija ne želi da sa novim članicama „uvozi“ njihove nerešene sporove. Dijalog o normalizaciji odnosa traje već skoro čitavu deceniju. Postignuti su određeni sporazumi, međutim, njihova primena je i dalje sporadična.

Srbija neće biti u prilici da postane članica Unije dok ne reši pitanje funkcionalne saradnje sa Kosovom. I obrnuto, Kosovo neće biti u prilici ni da se kandiduje za članstvo u Uniji dok ne uredi svoje odnose sa Srbijom.

Jučerašnji pomaci u Briselu u oblastima ekonomske saradnje i rešavanje sudbine nestalih i raseljenih lica, kao i otvaranje teme „nevećinskih“ zajednica i međusobnih finansijskih potraživanja i imovine pružaju nadu.

Mislim da je ideja kreiranja zajedničkog regionalnog tržišta ili „mini Šengena“, kao imitacija modela saradnje na kojem je zasnovana i EU, korak u dobrom pravcu. Ova ideja je bazirana na principu postepene trgovinske i ekonomske integracije, koja bi s vremenom trebalo da „prelije“ pozitivne efekte i na druge oblasti saradnje. Neometani promet ljudi i robe između Srbije i Kosova postepeno bi trebalo da omogući razmenu informacija i izgradnju poverenja među građanima. Međutim, da bi ova ideja bila realizovana, potrebno je obezbediti pravnu i ekonomsku sigurnost svih aktera na zajedničkom tržištu. A to nas vraća na polje političke volje i spremnosti promotera „mini Šengena“ da obezbede neometanu primenu principa vladavine prava i nediskriminatoran odnos prema investicijama iz susednih zemalja.

Očevi današnje Unije Konrad Adenauer i Rober Šuman su svoju viziju Evrope oblikovali kao osvedočene demokrate i borci protiv fašizma, koji su bili odlučni da uprkos preprekama i samo nekoliko godina nakon okončanja rata koji je kontinent pretvorio u ruševinu, ulože vlastiti politički kapital i odvažno krenu u stvaranje drugačije Evrope. Pitanje za građane Srbije i regiona je da li među svojim političkim liderima danas prepoznaju „Adenauere“ i „Šumane“.