Kad zabraniš ljudima da se okupljaju u realnom prostoru, oni počnu da se okupljaju na internetu. To im, za sada, ne možeš zabraniti, mada se možda radi i na tome, jer uostalom i na internetu ima virusa, kao i u oflajn svetu. Tako da su i oni potencijal za represiju. Možda će neki od tih virusa izazvati sajber pandemiju, pa će nam biti naređeno da držimo socijalnu distancu između naših kompjutera, telefona i ostalih sokoćala. I da opštimo samo kroz sajber maske, kroz koje će se čuti samo nerazgovetno mumlanje, kao idealan stepen artikulacije reči i misli među podanicima. A sve to za naše dobro, kao i uvek.
Do tada, ljudi se ipak okupljaju na internetu. Prvo su to bili lekari, i bilo ih je oko trista. Onda su iz onog kafkijanskog Zamka odakle se upravlja našim životarenjem krenuli prigovori: na sadržaj izrečenog u peticiji oko Kriznog štaba, na broj potpisanih, na njihov „kvalitet“… Kao odgovor na to, okupilo se lekara još trista, pa još hiljadu… Okupljanje je još u toku. Pokušaji rasturanja skupa kompromitovanjem pojedinaca i zastrašivnjem mase nisu uspeli.
Potom su, za lekarima, krenuli i drugi da se okupljaju, sve ljudi respektabilni unutar svojih respektabilnih cehova. Oni, dakle, od kojih očekujemo da znaju šta govore, i zašto govore. Oni koji, kad se okupe, ne viču samo „tako je!“ ili „uaaa!“. Kako na ulici tako, i još više, u virtuelnom prostoru. Evo, recimo, umetnici: ima ih već više stotina, mnogi među njima veoma zvučnih imena. Onaj koji ih je pokrenuo (Srđan Dragojević) rekao je, i nije pogrešio, da je – ovo ga ja prepričavam, ali smisao pogađam – malo bilo dosta toga da premnogi umetnici poslušno ćućore u krilu vlasti kao luksuzne sponzoruše, zadovoljne kakvom-takvom redovnom apanažom, plus draškanjem sujete.
A opet, kad pogledaš, a šta bi ovom tzv. režimu moglo da se desi samo zato što poneka hiljada manje ili više uglednih ljudi misli da taj režim i oni koje je on delegirao tragično pogrešno upravljaju epidemijom, ili državom, ili već bilo čime čime upravljaju – a upravljaju sada već svime? Nisu li iza režima, nasuprot hiljadama, stali milioni – sad, ko iz interesa, ko iz straha, a ko iz bezinteresne, pa i mazohističke ljubavi, drugo je pitanje, a i manje je važno nego što lepodusi vole da misle – i to sasvim nedavno, na onim skrnavim izborima? Jer, kakvi god da su bili, dovoljno im je ljudi svojim učešćem dalo legitimitet, i šta sad tu mogu neki znalci-nevaljalci, koji bi sad da „menjaju volju građana“, svugde od Kriznog Štaba pa do vlasti kao takve, koja je takođe svojevrsni krizni štab u stanju permanentne prinudne uprave nad Srbijom, i to u stanju zatvorenog strujnog kola: krizu prvo proizvede, pa je rešava, pa proizvede još veću, pa je rešava još jače, i tako do kraja… ili sebe, ili Srbije, još je neizvesno. Ili nije?
Naravno, ne može, niti bi trebalo, meritokratija da zameni demokratiju. Ali – koju demokratiju? Kada je ta poslednji put viđena ovde? Seća li je se neko? Ume li još da je prepozna? Znate ono: pun politički i medijski pluralizam, slobodno sučeljavanje mišljenja na medijima koji su dostupni svima, neizvesni izbori, podela vlasti, autonomija regija i gradova, odsustvo i štaviše nezamislivost „falangi“ koje kontrolišu glasanje masa uplašenih i ucenjenih, odsustvo i nezamislivost kulta ličnosti…
E, protiv činjenice da smo sve ovo već zaboravili okupljaju se ovi ljudi, ovaj put na internetu. Pametni upravljači pažljivo bi oslušnuli njihove poruke, upravo zato da sve ostane na internetu, gde je najbezbednije za sve, ne samo u epidemiološkom smislu. Ali, da ovde imamo posla s pametnim upravljačima ne bi svega ovoga ni bilo.
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve